UZALUDNA OČEKIVANJA

Očekivati od pisaca, i uopšte, umetnika, da ne rade na popularizaciji svojih dela, uzaludno je i protivno prirodi. Zašto? Kao što ih talentom nije darovao prolaznik, već neko drugi, čoveku na prvi pogled nevidljiv, tako i nije na čoveku da odlučuje o putevima koje plodovi ma čijeg talenta traže i pronalaze, kako bi ostvarili zadato.

Za one kojima je takav poredak u prirodi „dosadan“, na Fejsbuku i u realnom životu uvek postoji opcija „ne prati više“. Jedan klik i problem je rešen. Mučnina praćena pitanjem „zašto on(a), ako već nisam ja“, posle toga iščezava kao da je nije ni bilo i u životu takvog aktera sve ponovo dobija staru, željenu formu.

Advertisements

ZOVEM SE BELLA

Ladolež na mojoj nevelikoj terasi okrenutoj ulici, tih je dana veoma brzo osvajao naš zajednički životni prostor i štitio ga od prolaznika, koliko je mogao. Gotovo svakoga jutra, na terasi bih zaticao mnoštvo novih, širokih listova, koji su je za svega par nedelja pretvorili u iznenađujuće bujni, zeleni paravan. Tako sam mogao da provodim vreme na terasi, a da to sa druge strane niko ne primeti. Ili gotovo niko.

– Komšija, da li ste to vi? – čuo sam u jednom trenutku glas gospođe Juhas, čiji su prozori takođe bili okrenuti ulici.

Nasmejao sam se i odgovorio joj potvrdno, posle čega mi je ispričala kratku anegdotu o tome kako je svojoj komšinici, prethodnoj vlasnici mog stana, sa istog tog prozora ispričala neke veoma poverljive detalje iz svog života i na kraju shvatila da na terasi, ispod ladoleža, sedi neko drugi, njoj potpuno nepoznat.

– Ni danas ne znam ko je tada sedeo ispod ladoleža… Nikada nisam imala hrabrosti da komšinicu upitam bilo šta o tome. Sećam se da sam vrisnula kada sam shvatila da to nije ona i brzo zatvorila prozor. Posle sam danima brinula… – rekla je, uzdahnuvši, a onda se od srca nasmejala. Dobacila je kako nekome u njenim godinama to više i nije tako važno i pogledala me kao da ima nešto važno da mi saopšti.

– Nego, volela bih da skoknete do mene, da probate biršalmašajt. Znam da volite taj kolač, rekli ste mi to jednom.

Gospođa Juhas je imala odlično pamćenje. O čemu god da smo razgovarali, njena sećanja su bila veoma živa i često sezala daleko u prošlost. Govorila je kako nije tipična Budimpeštanka i kako se od naših sugrađana razlikuje po tome što ne izbegava svoje komšije, što sa njima nikada ne razgovara stojeći iza metalne rešetke na vratima i što zna da poziv na kafu nema toliko dodirnih tačaka sa obožavanjem samog napitka, koliko sa potrebom za razgovorom. Verovala je da je te osobine genetski nasledila, mada nije uspela da sazna poreklo svog devojačkog prezimena, prilično retkog u Mađarskoj. Jednom mi je rekla da veruje kako osim jevrejske i mađarske, u njenim venama ima i srpske krvi. Kao dete se sa roditeljima iz rodnog Sombora preselila u Budimpeštu, ali srpski jezik nije zaboravila.

Od smrti svog supruga, geometra, gospođa Juhas je živela sama, s tim što su u večernjim časovima do mene ponekad dopirali delovi razgovora koje je vodila sa sinom. On i njegova supruga su se nekoliko godina ranije preselili u Sentandreju, severno od Budimpešte. Sledili su tada aktuelni trend i sebi priuštili mirniji način života izvan velikog grada, ako ne računamo saobraćajna zagušenja pred početak i po završetku radnog vremena, na koja je osuđen svako ko živi na periferiji, a poslovno je vezan za velegrad.

Premda prijatna i duželjubiva, gospođa Juhas nije često primala goste, niti je vodila intenzivan društveni život. Ja sam u njen stan ulazio svega dva ili tri puta godišnje, a ostale komšije ni toliko. Viđali smo se najčešće kada bi me zamolila da joj prenesem o čemu se govorilo na sednicama kućnog saveta, koje nije volela. Maratonski duge skupove stanara naše zgrade smatrala je gubljenjem vremena i prilikama za mudrovanja onih koji drugde nisu uspeli da pokažu svoju mudrost.

Toga dana me je još s vrata zapahnuo miris dunja i biršalmašajta, tradicionalnog mađarskog voćnog kolača u vidu želea, koji Vojvođani zovu i kitnikez. Prepoznavši moje oduševljenje, gospođa Juhas mi je odmah odala tajnu:

– Ništa komplikovano, ali se naoružajte strpljenjem… Skuvate dobro dunje, ispasirate ih, pa im dodate šećer, a onda i malo oraha. I tako… sve traje oko dva sata. Najbolji biršalmašajt je onaj koji potom odstoji dva dana, da znate – govorila je i netremice pratila moje reakcije. Prilagođavala je visinu, pa i boju svog glasa izrazima mog lica.

– Treba da znate da je Marija Terezija prosto obožavala biršalmašajt! – ponosno je prokomentarisala moj prvi zalogaj.

Ali, u ponašanju ove ljubazne žene, sada je bilo i nečega što u ranijim prilikama nisam mogao da uočim. U njenom glasu i pokretima bio je vidljiv napor da prikrije svoje blago nestrpljenje. Sve vreme sam imao utisak da je iščekivala da se dogodi nešto važno ili da nam se, možda, tog popodneva prodruži još neko.

– Ah, da… – počela je, s primetnom nelagodom u glasu. – Nisam vam rekla da mi je u gostima jedna stara prijateljica. Ona je, znate, iz naših krajeva – rekla je, ne spuštajući glas na kraju rečenice, pa sam imao utisak da želi još nešto da mi kaže. Ali, tada je prestala da govori i značajno me pogledala.

Budimpešta je od početka devedesetih godina do danas bila i ostala usputna stanica za iseljenike koji svoje postojbine na Balkanu menjuju za neke nove domovine na zapadu i severu Evrope. Ali, mnogi novi seobnici su se nastanjivali i tu, na peštanskoj i budimskoj obali Dunava. Zato me informacija gospođe Juhas nije iznenadila, ali mi je bilo drago da ima i prijatelje iz Srbije, koji žive u Mađarskoj.

– Ona ne živi ovde – ispravila me je. – Živela je u Budimpešti davno, kraće vreme, ali ipak dovoljno dugo da se među nama rodi veliko prijateljstvo. Takoreći, za ceo život.

Ućutala je i zamišljeno pogledala kroz prozor. Prolećni vetar duvao je prilično snažno i na trenutke donosio lepršave krajeve mog ladoleža i do njenog prozora. Vešto je uhvatila jedan krajičak i oduševljeno ga pričvrstila za sims ispod svog prozora.

– Aha, sada je i moj! Nadam se da se ne ljutite… Moja gošća i ja smo upravo jutros razgovarale o tome kako bi bilo lepo da se ladolež razgrana i do mog prozora. I, evo, kao da nas je čuo – rekla je i oboje se nasmejasmo.

U tom trenutku, sa interfona se oglasio signal, koji nam je dao do znanja da je neko ušao u zgradu uz pomoć šifre moje komšinice i da će, po svemu sudeći, za nekoliko trenutaka biti u stanu.

– To mora da je moja prijateljica. Biće mi drago da je upoznate – rekla je zadovoljno i požurila prema ulaznim vratima.

Do mene je ubrzo počeo da dopire razgovor dve žene. Gošća je bila zadihana i, sudeći po glasu, nije mogla biti mnogo mlađa od moje komšinice, koja je tog proleća navršila osamdeset dve.

– A ovo je, dakle, naš komšija! – trgoh se kada mi se gošća, ulazeći u sobu, obratila veselim glasom dok sam joj još bio okrenut leđima. 

Taj susret bio je od onih koji nam se najpre učine sasvim slučajnim i ostanu takvi sve dok se ne ispostavi da su nam se zapravo već dogodili, u ovoj ili nekoj drugoj ravni. I kada prođu, takvi susreti uvek vrebaju trenutak da nam se ponovo dogode. Sada znam da ovaj nije mogao biti slučajan.

– Bela, drago mi je – rekla je. – Marika mi je ponešto pričala o vama. Novinar, ako sam dobro shvatila?

Njenu informaciju sam potvrdio nevoljno, jer je izgovaranje zanimanja kojim sam se i tada bavio, kod mnogih mojih novih poznanika već na početku rađalo sumnju, koja je opet, donosila oprez u daljoj komunikaciji. Osim tradicionalne sumnjičavosti prema novinarima, prosečnog stanovnika ovog dela Evrope su još opreznijim činile vesti o burnim događajima na Balkanu, početkom tih devedesetih godina. Mađarska je u to vreme već izlazila iz komunističke ere i uveliko hvatala korak sa Zapadom, ali uzdržanost njenih stanovnika prema svakome ko bi mogao da bude potencijalni prenosilac bilo kakvih vesti o njima, nije nestajala. Njihov oprez u komunikaciji sa nepoznatim osobama, pogotovo sa strancima, uočljiv je i danas, premda je nešto manji nego tih godina. U ovom slučaju, izvesno olakšanje video sam u činjenici da moja nova poznanica nije iz Mađarske i da, možda, iz tog razloga na novinarsku profesiju gleda sa barem malo više simpatija nego moji budimpeštanski sugrađani.

Već posle nekoliko razmenjenih rečenica, shvatio sam da gošću gospođe Juhas od nekud poznajem. Činilo mi se da je njeno prisustvo u mom životu bilo često i da smo negde već razgovarali, ne jednom. Imala je gospodstveno držanje i vrlo pažljivo se izražavala. Govorila je polako i kao da je pri tom merila svaku reč koju upućuje svom sagovorniku. Kao da je naslutila o čemu razmišljam, u jednom trenutku me je kroz smešak upitala:

– A zašto vi tako malo govorite? Mislila sam da su novinari mnogo govorljiviji.

Tada sam shvatio da sam, ponet razmišljanjem o tome odakle poznajem ovu gospođu, njoj samoj verovatno izgledao čudno. Nisam mogao da joj ne priznam svoju dilemu.

– Ah, tačno sam znala da ćete me to pitati – nasmejala se. – Verovatno vam ličim na jednu našu glumicu. Sada sam već zaboravila kako se zove, ali znam da joj je ime neobično. Da li sam u pravu?

Priznao sam da smo pomislili na istu osobu.

– Razumem vas, dragi mladiću. Niste jedini koji je primetio da ličimo ali, verujte, to je puka slučajnost. Ona i ja nismo rod, mada bih volela da u familiji imam neku slavnu ili barem poznatu ličnost. Možda bi i ovaj moj život uz nju bio barem malo lakši.

Vođen novinarskom radoznalošću, zaustio sam da je upitam zašto misli da joj je život težak, ali sam u poslednjem trenutku odustao od te pomisli. Bojao sam se da je prerano za takva pitanja i da bi, možda, naša dalja komunikacija time bila prekinuta.

Trenutak tišine prekinulo je zveckanje šoljica za kafu, koje je upravo donosila gospođa Juhas.

– Bela, bilo bi dobro da sada proveriš da li su ti sva dokumenta tu, jer vožnja tramvajem u Pešti može da donese i neprijatnosti u vidu ispražnjene tašne. Imam ogromno iskustvo sa lepljivim prstima nekih nevaljalaca.

Njena gošća se brecnula i odmah počela da vadi iz svoje tašne dokument po dokument. Raširila ih je po stolu i nabrajala, kao da ih proziva:

– Pasoš, lična karta, bakovna kartica, zdravstvena knjižica, penzionerska kartica… Evo, čak je članska karta iz Narodne biblioteke Srbije tu, za svaki slučaj. Vreme je takvo da nikada ne znate ko će kada da vas pozove i upita za neki podatak. Neki me prekorevaju što nosim sve ovo sa sobom, ali ja sam takva… Volim da imam sve pri ruci – rekla je i, namigujući, pohvalila se da je gospođa Juhas samo zbog nje kupila džezvu za tursku kafu, jer zna da ona samo nju pije.   

– Sve je tu, ali… gde li mi je novčanik? – upitala se poluglasno, dok je pretraživala sadržaj svoje tašne.

Na to je gospođa Juhas gotovo dotrčala iz kuhinje, rekavši kako ne može da veruje da je njena gošća bila toliko neoprezna u tramvaju.

– Barem tri puta sam te jutros upozorila da su krađe u Budimpešti vrlo česte, ali izgleda da ti ne želiš da prihvatiš da ovo nije onaj grad koji pamtiš iz svojih studentskih dana – rekla je prekornim tonom moja komšinica i, više za sebe, dodala kako su ljudi u Budimpešti postali veoma sebični i koristoljubivi.

U potrazi za novčanikom, u jednom trenutku su obe otišle do pretsoblja i ostavile me samog, sa dokumentima gospođe Bele, koji su i dalje ležali rašireni po stolnjaku. Neke od fotografija na njima bile su iz njenih mlađih dana i govorile ne samo o lepoti svoje vlasnice, već i o njenom otmenom držanju i osobenom stilu.

Iako mi nije bila namera da zavirujem u podatke iz njenih dokumenata, vizuelno je, ipak, lako bila uočljiva jedna značajna razlika: ispod fotografija ove žene, u svaki od njenih dokumenata je bilo upisano različito ime i prezume, a samo na jednom papiru, i to već pohabanom, stajalo je ime koje je izgovorila prilikom našeg upoznavanja. Jedno od nekoliko njenih imena, bilo je tipično srpsko.

Iz hodnika su se ubrzo začuli uzdasi olakšanja.

– Hvala bogu, tu je! – rekla je zadovoljno gospođa Bela i objasnila da joj je novčanik zapao iza ormarića u hodniku, dok je skidala kaput.

Uozbiljila se u trenutku kada joj je pogled pao na dokumenta koja sam, hteo to ili ne, morao da vidim, jer sam sve vreme sedeo ispred njih. Dok ih je sakupljala i vraćala u svoju tašnu, ruke su joj pomalo drhtale, kao i glas, dok se izvinjavala. Zatvorila je tašnu, spustila je na krilo i nastavila čvrsto da je drži obema rukama, iako, koliko sam shvatio, toga dana više nije nameravala nikuda da ide. U njenom pogledu prepoznao sam zabrinutost.

Verovatno osetivši da se dešava nešto neobično, gospođa Juhas je započela priču o svom pokojnom suprugu, geometru, i navodila zanimljivosti sa kojima su se zajedno susretali, dok su, vođeni njegovim poslom, putovali po Mađarskoj.

Moje misli su, međutim, bile usmerene samo u jednom pravcu. Po glavi mi je kolalo pitanje na koje nisam nalazio odgovor: ko je žena koja upravo sedi pored mene i koja, kao ni ja, očigledno ne sluša priču naše domaćice? Krajičkom oka sam video kako, na trenutke, pažljivo posmatra izraze mog lica. Ja sam se za to vreme, koliko sam god mogao, trudio da odam utisak pažljivog slušaoca gospođe Juhas, ali sam i sam sumnjao da u tome imam uspeha.

Imena koja sam samo na trenutak video u gošćinim dokumentima nisam zapamtio, ali mi je za oko zapalo to što među njima nije bilo nikakvih sličnosti. Bio sam siguram da ovde nije reč samo o promenama prezimena udajom, čak i da je gospođa Bela iza sebe imala i nekoliko brakova.

Iskoristio sam trenutak kada je moja komšinica napravila pauzu u prepričavanju događaja iz radnog veka svog supruga i rekao kako je vreme da ih napustim, zbog obaveza oko uređivanja narednog broja novina. Na tu reč, lice gospođa Bele je reagovalo nesvesnim, jedva neprimetnim trzajem, a potom je brzo skrenula pogled, dok je govorila o mogućem novom susretu. Ispratila me je gospođa Juhas, dok je se njena gošća primakla prozoru i gledala nekud, u pravcu Gelertovog brda i Citadele.

Misterija oko identiteta žene sa kojom sam se upoznao proganjala me je i narednog dana. Sudeći po tome što sam na stolu gospođe Juhas, verovatno, imao uvid u lažni identitet njene prijateljice, počeo sam da sumnjam u sve što sam od nje toga dana čuo. Ni sam ne znajući zašto to radim, uključio sam kompjuter i na internet pretraživaču ukucao ime glumice koju smo prethodnog dana spominjali. Na jednom mestu, kratko je pisalo je da je uoči Drugog svetskog rata godinu dana boravila na usavršavanju u Budimpešti, baš kao i gospođa Bela.

Odmah sam pozvao Anet, koja je neko vreme radila kao dramaturg u peštanskom Nacionalnom pozorištu i upitao je da li je i kako moguće saznati ko je u tom teatru, u godinama pred rat, boravio na usavršavanju.

– Naravno da je moguće. Tamo se sve zapisuje i brižljivo čuva – rekla je Anet i uputila me na pozorišnog arhivara, Janoša, koji me je primio još istoga dana.

– Hm, vi novinari… Koga sad proganjate? – rekao je i pogledao me radoznalo, smeškajući se.

Nije bilo lako objasniti da njegova pretpostavka, inače sasvim logična, u ovom slučaju nije tačna i da su me do njega doveli sasvim drugi razlozi, koje ni sebi samom nisam umeo da objasnim.

– Dobro, nije ni važno. Ništa što je ovde zapisano nije tajna, ali će vam biti potrebno mnogo strpljenja. Znate, to ipak nije bilo juče… – rekao je posle mog desetominutnog pokušaja da objasnim motive zbog kojih sam tu, i uputio se nekud.

Vratio se posle dvadesetak minuta, sa naramkom požutelih i prašnjavih svezaka, rekavši kroz smešak da ovo radi samo zbog Anet i namignuo mi. Zatim ih je jednu po jednu otvarao i pretraživao rubrike, prelazeći kažiprstom preko datuma, naziva predstava i imena reditelja.

– Aha, evo! Ovde su gostujući glumci i studenti! – gotovo da je uzviknuo. Ali, kada me je upitao čije ime zapravo tražimo, nastupio je potpuni tajac.

– Zar je moguće da smo ovo uzalud radili? Vi, dakle, ne znate ime i prezime osobe koju tražite? Ovo od Anet zaista nisam očekivao! – bio je zaprepašćen.

I zaista, ja zapravo i nisam znao odakle treba krenuti u ovoj potrazi. Jedino što mi je padalo na pamet, bilo je ime glumice na koju je gošća gospođe Juhas ličila.

– Da li ste sigurni da se tako zove? – pogledao me je nepoverljivo Janoš, ali je i pored moje nesigurnosti da je baš to pravi put, pristao da u pozorišnim sveskama potraži ime koje sam mu rekao.

Posle petnaestak minuta listanja, lupio je dlanovima sa kojih je na sve strane poletela prašina i ravnodušno rekao kako tog imena kod njih nema. Onda se malo zamislio i rekao:

– Ali, zašto smo tražili ovo ime, kada ste mi na početku spomenuli neku gospođu Belu? – upitao je i, ne čekajući odgovor, koji bi sasvim sigurno i sada bio komplikovan, ponovo zaronio u prašnjavu pozorišnu arhivu.

– Mislim da sada imamo više sreće – rekao je u jednom trenutku i pokazao mi polje sa imenom Bella Rohel Frajnd.

– Ovde piše da je glumica sa tim imenom bila na usavršavanju kod nas uoči rata, ali imajte u vidu da se zgrada Nacionalnog pozorišta tada nalazila na današnjem Trgu Lujze Blahe (Blaha Lujza tér) – rekao je arhivar i ispričao mi priču koja mi je od ranije bila poznata: statika stare pozorišne zgrade bila je dovedena u pitanje prilikom gradnje peštanskog metroa, u vreme socijalizma, pa je zbog toga morala da bude srušena, a pozorište premešteno na drugu lokaciju.

Janoš je ubrzo pronašao i dve fotografije iz predstava u kojima je glumila Bela Rohel Frajnd i na jednoj odmah prepoznao njenog partnera na sceni.

– Hej, pa ovo je Zoltan Kovač – obradovao se. – Da, on je tih godina u pozorište stigao kao glumačka nada, ali je nažalost imao jedan veliki problem: mucao je kad god bi imao tremu, što je za glumce pogubno. Kada je shvatio da će mu to biti nepremostiva prepreka u karijeri, zaposlio se ovde, u našoj pozorišnoj arhivi. Jedno vreme smo radili zajedno, a pre desetak godina je otišao u penziju. E, dragi naš Zoli Bači… Nažalost, već tri godine je na onom svetu.

Pri povratku u stan, na zajedničkoj terasi sam zatekao gospođu Juhas. Zalivala je cveće, ali je izgledala veoma zabrinuto. Zapravo, činilo se da cveće i nije bilo pravi razlog njenog boravka pred mojim vratima.

– Dobro je da sam vas srela – rekla je glasom koji je odavao nespokojstvo. – Iskrena da budem, čekala sam kada ćete naići. Reč je o Beli… Prilično je uznemirena, jer je po njenom mišljenju sve izgledalo kao da je namerno želela da vas obmane. A nije, verujte. Evo, ja sam svedok da je imala najbolju nameru.

Odglumio sam kako ne znam o čemu je reč i kako nisam primetio nikakav pokušaj obmane, nesporazum ili bilo šta slično. To je moju komšinicu donekle umirilo, ali još uvek nije izgledala smireno. Rekao sam da bi mi bilo drago da me predveče posete i da bih voleo da na taj način dam do znanja gospođi Beli da je sve u najboljem redu i da se ništa neprijatno nije dogodilo.

– Divno, i ja mislim da je tako najbolje. Preneću Beli vaš poziv i sigurna sam da će joj biti drago – obradovala se gospođa Juhas, a onda dodala:

– Samo… Ja bih pre toga želela nasamo sa vama da prozborim koju reč. Znate, sve je to vrlo osetljivo i možda će vas neke pojedinosti, koje treba da znate, iznenaditi. Zato mislim da je uputnije da vam ih ja ispričam.

Seli smo ispod ladoleža i priča je sama potekla. Prema kazivanju gospođe Juhas, rođena Zemunka Bela Rohel Frajnd je još od detinjstva bila drugačija, naviknuta da joj život više uzima nego što daje. Tokom Velikog rata austrougarske vlasti deportovale su njihovu porodicu u Bačku Palanku, rodno mesto Belinog oca.

– Jednom mi je pričala kako su se sve njene dečje igre svodile na posmatranje mrava i druženje sa njima. Kaže, izađem na ulicu, idem uz plot, čučnem i posmatram mrave. Sama je sebi pričala priče, izmišljala ih, a likovi su uvek bili majušni mravi. Te, oni sad idu kući, sad se šetaju, trče, nabavljaju hranu… Stavi travku da im prepreči put ili napravi most, ili ih skrene na drugu stranu. Bilo je to njeno malo pozorište, govorila je, jer su mravi bili njeni glumci, a ona njihov reditelj. Takva je bila moja Bela… Sve ju vodilo ka pozorištu – rekla je gospođa Juhas i sa nelagodom me pogledala.

– Znam – rekao sam.

– Bila sam sigurna da znate – u njenom glasu se osećalo olakšanje. – Zato sam i došla do vas… Zapravo, došla sam da vas zamolim da nam ne zamerite što vam odmah nismo sve rekle. Znate, ona je veoma oprezna žena. Život je nije mazio. Nekoliko puta je morala da menja identitet, nekada da bi ostala živa, nekada u pokušaju da se oslobodi aveti prošlosti, a samo jednom zbog ljubavi. Tada je bila Marija Stojković. Teško je podnela smrt svoga muža, glumca, pa joj se učinilo da će joj biti lakše ako tu ljubav zauvek zaključa u svom srcu, a za sve ostale bude neka druga… Tako je postala ona koju ste vi, možda nekada negde sreli ili upoznali. A da li ste?

Zaista, da li sam? Učinilo mi se da je pitanje gospođe Juhas bilo na mestu, ali je ipak bilo suvišno. Jer, tako veliku glumicu, kakva je bila Rahela Ferari, nije bilo potrebno lično upoznati, da biste je poznavali.

– Toliko puta sam je gledao s divljenjem, toliko puta slušao… Nas dvoje se poznajemo oduvek – rekao sam. – Mislim da i ona to zna.

U tom trenutku, osetio sam kako neko, ko je stajao iza mene, polako spušta ruku na moje rame. Okrenuo sam se i ugledao gospođu Rahelu.

– Kako ne bih znala, dragi moj. Mislim da je sada vreme da vam to i priznam i da se izvinim što to nisam učinila ranije – rekla je, sela kraj nas i, kao da govori monolog svog života, nastavila: 

– Nekada mi se čini da sam apsolutna vladarka svekolike mimikrije, ali i veštine prepoznavanja. Mislim da sam uvek umela da u svojoj blizini osetim istinu i skrajnem je, ako osetim da takva nije za svako vreme ili za nas, ovakve. Znate da neke istine i sada skrivam, ne bih li ovaj svet, koji volim, sačuvala od oštrice njihovog isukanog mača i bljeska bodeža.

– Ali šta onda biva sa istinama koje tako sabirate? – upitao sam je.

Duboko se zamislila i rekla:

– Kada osetim da postaju opasan teret, pažljivo ih spuštam u duboku škrinju vremena. Otvaram je tek kada oštrice počnu da gube svoje preteće oblike. Taj ritual ponekad ume da sačeka druga vremena i ljude, ali nikada ne izostaje. Čak i ako se nekome učini da sam se malo zabunila, pa istinito zamenila poželjnim. To su, eto, mali trikovi mojih lica, usred ove velike igre mimikrije i naših prepoznavanja u njoj. Praštajte, dragi moji, ako sam negde pogrešila… – rekla je, gledajući nekud u daljinu i pri tom nežno dodirivala ljubičaste zvončiće kojima nas je tih dana darovao ladolež.

Zatim je ustala i krenula prema vratima, rekavši da će se odmah vratiti. Gospođa Juhas mi je za to vreme ispričala potresnu životnu priču Rahele Ferari, tada još uvek Bele Rohel Frajnd.

– Кao Jevrejka, celu nemačku okupaciju provela je skrivajući se od fašista po tavanima, podrumima, udžericama… Tako se jednoga dana našla u trošnoj kućici neke gospođe Magde, u Žarkovu, kada je u dvorište upala racija Gestapoa. Do tada, Bela se svima predstavljala kao vojvođanska glumica Ruža, a tih dana se pripremala da obeleži svoj trideseti rođendan. Nije, sirota, ni slutila da će ga dočekati potpuno seda. Da, osedela je gotovo u trenutku, dok je slušala Nemce pred vratima i čekala da umre, onako kako su završili svi Frajndovi. Međutim, i tada je ostala pribrana, iako je bila bez dokumenata, što se tada kažnjavalo smrću na licu mesta ili u najboljem slučaju hapšenjem.

– Pa, šta je učinila? Кako je preživela? – upitao sam.

– Odmah joj je bilo jasno da nema mogućnosti da pobegne, pa je prišla vratima i otvorila ih, spremna na najgore. Međutim, u tom trenutku se dogodilo čudo. Pre nego što su gestapovci stigli bilo šta da kažu, odnekud se stvorila komšinica Smiljka, jedina žena u kraju koja je znala Belin pravi identitet. Ružo, kaži dragička, uzviknula je Smiljka i potrčala joj u zagrljaj, rekavši da joj nosi radosnu vest. Navodno, stiglo je pismo iz pozorišta u Pančevu, da je primljena da glumi. Tada je moja Bela odigrala najvažniju i najtežu ulogu u svom životu – rekla je gospođa Juhas i naglo ućutala.

Osvrnuli smo se i iza naših leđa ugledali gospođu Rahelu. Nisam bio siguran koliko je dugo tu stajala i šta je od svega ovoga čula, ali joj je bilo jasno o čemu je moja komšinica govorila.

– Zaista je tako bilo – rekla je. – To je bila uloga mog života. Počela sam da grlim gestapovce, da se smejem, da igram sa Smiljkom, pa smo ih pozvali u kuću, da ih častimo zbog navodnih lepih vesti. Poslužile smo ih rakijom i radosno cvrkutale o mom budućem pozorišnom angažmanu. Izgleda da smo bile vrlo ubedljive, jer su agenti zaboravili da nas legitimišu, pre nego što su otišli. Kada sam se posle toga pogledala u ogledalu, u njemu sam videla lik nepoznate žene. Shvatila sam da sam osedela za svega nekoliko minuta. Moja tamno smeđa kosa, bila je bela.

Sve ovo izgovarala je potpuno mirno i ispričala kako je sutradan napustila Žarkovo i utočište pronašla na jednom tavanu, u blizini Cvetkove pijace. Tu je sa svojom prijateljicom, takođe glumicom Кapitalinom Erić, dočekala oslobođenje.

– Ali, predlažem da o tome više ne govorimo. Svet je prepun divnih dešavanja i dragih ljudi, zar ne? Onda je šteta da sve te blagodeti zanemarimo, kao da nam nisu darovane – rekla je i upitala nas da li se slažemo da sutra odemo do peštanske poslastičarnice „Žerbo“, gde je ona u svojim studentskim danima rado provodila vreme. Oduševljeno smo prihvatili poziv i rastali se, zadovoljni što ćemo druženje nastaviti na mestu za koje su našu gošću očigledno vezivale drage uspomene.

Međutim, oko devet sati ujutru, na mojim vratima se pojavila gospođa Juhas i tužnim glasom mi saopštila da je njena prijateljica morala da krene za Beograd ranije nego što je planirala i da je automobil po nju došao već u sedam sati, toga jutra.   

– Slušala je o vama i zamolila me da vam predam ovaj mali dar, kao podsetnik na vaš susret i početak jednog novog prijateljstva – rekla je moja komšinica i pružila mi neveliki zamotuljak, ne sačekavši da se zahvalim, niti da bilo šta kažem.

Odmotao sam paketić i u njemu ugledao prelepu, plavičastu muzičku kutiju, iz koje nisu potekli samo tonovi vesele pesmice, već je izvirilo i pisamce, u kome je pomalo nečitkim rukopisom bilo napisano:   

Neko vreme nas boli kada nam uporno zatvaraju vrata i ne žele da primete da postojimo. U svojoj skromnosti patimo, jer verujemo da to čine zato što im nismo dorasli. A onda, jednoga dana, pred nama počnu da se otvaraju neka druga, veća, lepša i važnija vrata. Tada shvatimo da razlog neotvaranja onih prvih nije bilo to što smo loši, već da ih je zatvarao strah onih unutra od darova koje smo im nosili; uviđamo da ih je mrgodnima činila bojazan od novog, drugačijeg i, možda, boljeg. Ali, tada nam odjednom više ništa od ovoga ne bude važno. Ona pređašnja vrata u našim očima iznenada postanu mala i neugledna, u poređenju sa onima pred kojima smo željeni i iza kojih nas očekuju. I ne trudimo se da ono prošlo zaboravimo, jer to umesto nas uvek učini život. Mrgodne ostavi u njihovim čaurama, obmotanim strahom, pa im zaborav sam pokuca na vrata. Taj uvek stiže bez suvišnih pitanja i dugog čekanja, otvorili mu ili ne. Iza zaborava ostane samo tišina, kao odgovor na sva prošla i potonja pitanja o lepom i ružnom, o istinitom i lažnom, o dobru i zlu.

Vaša Rahela Ferari

 

 

 

 

 

 

 

SEĆANJE NA IZGUBLJENE REČI

Још тада сам знао да се врата немира веома лако могу отворити ако прича остане неиспричана. Радовао сам се завршетку своје прве књиге прича, у којима сам сликаo лица наше вароши. Али, моју усхићеност је заменило осећање потпуне немоћи, чим сам схватио да сам погрешно веровао како је најважније написати књигу и како се све после тога дешава по неком природном аутоматизму. До тада сам мислио да су објављивање књиге и њен пут до књижарских излога нешто што се подразумева од тренутка када писац одложи перо и затвори последњу страну свог рукописа и да више ништа не зависи од њега.

Тим уверењем био сам понет и када сам са хрпом исписаних папира покуцао на врата локалног издавачког предузећа. Оно је, осим градског листа, календара и роковника, с времена на време штампало и по коју књигу. Када ме је портир равнодушно упитао ко сам и куда ћу, замуцкујући сам одговорио да сам написао књигу и да бих желео да је неко у издавачкој кући прочита.

– Ха, ха, још један писац… – промумлао је подсмешљиво портир. – ‘Ајде, улази. Идеш право, па лево, па уз степенице, на поткровље. Тамо је издавачка, у оној заветрини, ако још држе те мољце.

Прошао сам ћутке поред њега и крупним корацима кренуо ка поткровљу зграде, која ми је личила на напуштену фабрику. О издавачкој служби овог предузећа портир очигледно није имао лепо мишљење и не бих рекао да га је мени, незнанцу, наговестио само само да би ми напакостио. Можда би његов сарказам требало да схватим као знак упозорења, била је моја последња помисао пре него што сам се нашао пред вратима уредника издавачке куће.

– Дааааа! – зацврчао је женски глас са друге стране врата, пошто сам на њих покуцао и пети пут. – Ма, ко је то?!

У уредничкој канцеларији седела је средовечна госпођа за готово празним писаћим столом. Друштво јој је, у ери електронике која је увелико освајала свет, правила механичка писаћа машина, али је и она овде била бескорисна, скрајнута и полусклопљена.

– Кажи… – рекла је службеница хладно.

Укратко сам јој објаснио да бих желео да уредник погледа мој рукопис, јер тражим издавача који би га објавио.

– У реду – одмах је пристала и, на моје изненађење, узела фасциклу коју сам јој пружио. Затим се накашљала гласом страственог пушача и додала:

– Али… Да ли знаш да ми објављујемо само класике и по који хороскоп? Мислим, ово тешко време није баш наклоњено експериментисању са почетницима, јер ми нисмо од оних моћних издавачких кућа које се лако покрију ако негде промаше. Нама је динар огроман, разумеш?

– Па, не баш… – одговорио сам, мада ми је одмах било јасно да разговарам са чиновницом предузећа које је пред банкротством. На то је указивало њено безвољно лице, а и та тужна канцеларија, без икаквог знака да се у овде налази предузеће које издаје књиге.

– Какви су изгледи да уредник ипак погледа мој рукопис? – упитао сам.

– О, шансе су велике, наравно – рекла је. – Уредник је врло начитан човек и посебно се обрадује када нас посети нека нова списатељска нада из нашег града. Како му само буде жао што не може да им помогне… Јер, време је такво, вероватно и сам знаш. Али, ја ћу му ово свакако дати и лично ћу те обавестити какво је његово мишљење о твом рукопису. Друго, нажалост, не бих могла да ти обећам.

Одговорио сам јој да ми је то за сада сасвим довољно, захвалио се на стрпљењу и брзо изашао. Још при уласку у ту канцеларију препуну устајалог дуванског мириса пожелео сам да се у њој задржим што краће.

– Ехеј, братац, шта би горе? Слутим да су се одушевили… – рекао је портир с цинизном у гласу, наслоњен на прозорско окно своје кабине, из које је трештала народна музика. – Прошле недеље су овде била тројица таквих. Само ме чуди што ни један није дошао поново.

Одмахнуо сам руком и изашао из дворишта. Када сам се после неколико корака окренуо, угледао сам огроман платнени транспарент црвене боје, прикачен за спољни зид зграде издавачког предузећа. Крупним, жутим словима, на реклами је писало: „FOR SALE“.

Тако је моја мирна списатељска лагуна одједном постала усковитлани део неког, мени непознатог мора, и све мање ми личила на заветрину из које, како сам до тада веровао, писац и не треба да излази често. Менаџери, уредници, штампари, дистрибутери и трговачки путници који, према мом тадашњем виђењу, постоје да би бринули о судбини плодова пишчевог талента од тренутка када он искључи компјутер, одједном су почели да ишчезавају. Губили су се из овакве визије настанка једне књиге и све брже клизили ка великој, онеспокојавајућој празнини.

Негде, дубоко испод тог бездана, сада су се назирала само копља и долазили гласови о тешкој борби за сваки трачак светлости који мора да падне на написано дело, да би га сачувао за неке будуће људе. То хладно, немирно и замућено море требало је некако препливати, а ја сам све мање знао како. Издавачко предузеће на које сам рачунао, било је једина фирма те врсте у нашем крају и у мојим очима је изгледала као тврђава коју би једнога дана требало освојити. Сада, када сам са завршеним рукописом у руци најзад помислио како имам чиме да јој доскочим и прикупио храброст да прекорачим њен праг, на плећа ми се свом силином стропоштала тужна истина да тај издавач ускоро ставља кључ у браву, коју су људи од пера, с разлогом, све ређе покушавали да отворе.

Писце тада још нисам познавао. У нашој вароши их, такорећи, и није било, ако не рачунамо двојицу самозваних, који су свој таленат и склоност литератури доказивали песмама написаним у раној младости и потоњим свакодневним пијанчењем за шанком бефеа на аутобуској станици. Из мени непознатих разлога, они су то место у међусобним разговорима називали „литерарном кафаном“, иако је изнад врата крупним словима писало „Пролетер“.

Одлучио сам да их заборавим оног дана када сам једну своју причу видео у штампи. Све је у њој било аутентично, осим наслова, форме и имена аутора. Један од те двојице, коме сам дао на читање неколико својих прича приликом упознавања, узео је слободу да мој прозни текст преточи у слободни стих и потпише га својим именом. Причу преодевену у песничко рухо објавио је у нашем локалном листу, желећи ваљда да оној неколицини које је поезија још занимала, стави до знања да још није испевао све што је имао.

Нисам се бунио, нити сам се икоме пожалио на оно што се десило. Слутио сам да би то могло бити његово последње књижевно оглашавање и да би га откривање нечасног дела, па чак и говоркање о томе, можда убило. Одрицање од једне своје приче учинило ми се много мање болним од гурања у амбис некога ко је већ стајао на његовој ивици.

Јединог локалног књижевног критичара никада нисам упознао. Прикази књига које је објављивао у локалном листу били су, без изузетка, погубни по писце. Мој познаник психолог, једном приликом ми је на основу онога што се појављивало у новинама, потанко проанализирао личност критичара. Мишљење које сам од њега чуо било веома песимистично.

Не знам да ли је ова анализа дошла и до уредника листа, али је хронично незадовољни критичар изненада престао да се оглашава на новинским страницама. Градом се пронео глас да је оптужен за плагирање. Према тим причама, испоставило се да су његове критике биле компилације туђих, већ објављених приказа, а плагијатор им је само додавао по коју погрду. Када му је уредник саопштио да је против листа због тога поднето више кривичних пријава, критичар је отишао кући и написао опроштајно писмо. Затим се бацио с моста, у реку.

На његову срећу, или жалост, река која протиче кроз наш град није била довољно дубока да би у њој било ко могао да се удави. Чак ни ногу није поломио, јер је пао на гомилу старих аутомобилских гума које је неко, по старом српском обичају, бацио у речно корито. Двоструко осрамоћен, критичар је убрзо отишао из града и настанио се на планини, у селу где је рођен. Повукао се како би, наводно, могао на миру да ствара. Да ли је то био прави разлог његове осаме, остала је загонетка, јер га нико из нашег места више никада није видео, нити се о њему било шта могло чути.

Тако се књижевна сцена нашег града свела на два пијанца са аутобуске станице и књижевне вечери гостујућих аутора, које су се с времена на време одржавале у Дому културе. Зими их није било због штедње грејања, а лети због годишњих одмора, па се литерарна сезона сводила на септембар и октобар, односно април и мај.

Пролећна сезона била је резервисана за поезију, док су нам с јесени у госте долазили романописци. Сећам се како су о својим промоцијама на београдском Међународном сајму књига говорили као о невиђеним чудима, објашњавајући нашој публици колико су књига потписали, на којим штандовима су били најбоље примљени и како су изгледали сусрети са читаоцима, користећи у тим казивањима искључиво суперлативе.

Без обзира што су доводили свега четири до пет писаца годишње, организатори у Дому културе примали су плате свих дванаест месеци и често се жалили како за културне прегаоце у нашој средини никада није било хлеба. При том су се позивали на своју високу школску спрему, минули радни стаж и коефицијенте. Пажљиво су их збрајали, делили и множили, и нису пропуштали ниједну прилику да укажу на неправду која им се наноси приликом деобе колача из општинског буџета.

На ретким књижевним вечерима, посетилаца је било сасвим довољно да први ред сале не остане празан. Међутим, о томе где ће ко сести одлучивао је фоторепортер локалног листа. Знајући унапред колико ће нас бити, још с врата нам је давао инструкције и саопштавао шта од нас очекује. Није дозвољавао да се раштркамо по сали, јер би фотографија „тотала“ са неколико посетилаца који извирују из својих фотеља нанела штету организаторима и издавачима, а и самим писцима. Груписао би нас по двоје или троје и захтевао да, попут ђака, седимо једни иза других.

Фотографисана из полукрупног плана, овако распоређена публика је неупућеном читаоцу новина могла да поткрепи стандардно запажање извештача како је „познати писац окупио велики број љубитеља писане речи и како је сала и овога пута била дупке пуна“. Извештаји су се увек завршавали похвалама прегалаштва запослених у Дому културе и хвалом на рачун њиховог „истанчаног осећаја за интересовања и културне потребе суграђана“.

Писци су тако из нашег града одлазили задовољни што на списак својих промоција могу да упишу још по једну рецку; организатори су били срећни што ће имати шта да назначе у својим радним листама, а новинари што у културном мртвилу нашег града имају чиме да попуне своје рубрике.

Како је, због малог броја књижевних вечери током године, било врло тешко заборавити датуме њиховог одржавања или их помешати, био сам ревносни члан мини секте која их је посећивала. Међутим, књиге које су тамо промовисане увек сам куповао раније, у покретним књижарама смештеним на хаубе аутомобила, ако их је било. Чудио сам се посетиома књижевних вечери док сам их гледао како, срећни што су добили књигу са посветом омиљеног писца, кућама одлазе у заблуди да ће се он још дуго сећати њиховог имена и да свакако зна коме је потписао књигу. Касније сам слушао како су неки од њих свој примерак носили на посао и за време одсуства из канцеларије књигу остављали отворену баш на месту где се налазила посвета. Својим колегама давали су до знања како су блиски са познатим писцем.

Пошто у нашем граду тада није било никаквих могућности да се из анонимности крочи на књижевну сцену, преостало ми је једино да искористим гостовања београдских писаца и замолим неког од њих да прочита мој рукопис. Одавно сам изгубио објективност у процењивању онога што сам писао и било ми је тешко да установим да ли у руци имам дела вредна пажње или само хрпу папира за рециклажу. И једна и друга опција биле су ми подједнако вероватне, што ме је чинило спремнијим да без већих емотивних потреса поднесем мишљења искуснијих писаца, ма какви њихови судови били.

Одлучио сам да кренем од најпознатијег. Гостовање добитника престижне домаће књижевне награде најављивано је месец дана унапред и у неформалном кружоку сталних посетилаца књижевних вечери нашег Дома културе ишчекивано са великим нестрпљењем.

– Хеј, јесли ли чуо која зверка нам вечерас долази?! – довикнула ми је моја школска другарица Буба, једног преподнева насред пешачког прелаза и у пролазу ме повукла за рукав, како би била сигурна да сам је чуо.

Насмејао сам се и потврдно климнуо главом, а она ми је, када је већ била на супротној страни улице, пантомимом дала до знања да ће се потрудити да те вечери буде прва у реду за пишчев аутограм. Од тог тренутка, па све до завршетка промоције награђеног романа, смишљао сам како да се обратим писцу, а да моје речи не звуче ни нападно, ни хвалисаво, ни испразно, ни филозофски, ни лицемерно, ни замарајуће, ни превише ноншалантно, ни накићено, ни смешно, ни преозбиљно, ни…

Свестан значаја јединствене прилике која ми се указала и њених могућих импликација на мој списатељски и животни пут, мислио сам како ће најбоље бити да ништа не препустим случају. Сео сам за писаћи сто и почео да састављам концепт свог обраћања.

Али, већ после прве тезе, по глави су почеле да ми колају црне мисли. Шта ако се догоди нешто непредвиђено и поремети мој план? Хоћу ли имати времена и довољно концентрације да га на лицу места променим и прилагодим новонасталој ситуацији? Шта ако ме обузме трема и заблокира сваку мисао о следећој тези?

Због тихе панике која се већ јављала при помисли да ћу први пут моћи озбиљно да поразговарам са једним писцем, и то не било којим, па чак и да га нешто замолим, одлучио сам да идем на сигурно: саставићу неколико језгровитих реченица и научити их напамет. Из говора које сам слушао на промоцијама књига, било ми је јасно да у комуникацији са писцима не сме да буде импровизације, јер јој ни они сами нису склони. Свака реч онога ко им се обраћа мора бити на месту, као што су то и мисли писаца. Ако мислим да будем озбиљно схваћен и постигнем оно што желим, морао бих да поведем рачуна о томе. Што је писац плоднији, познатији и награђиванији, речи које му се упућују морају бити промишљеније и мудрије, мислио сам.

Књижевно вече је имало свој стандардни ток: долазак наше секте посетилаца, постројавање према наредбама фоторепортера, представљање писца од стране организатора по систему – „нисмо још читали награђену књигу али верујемо да је лепа“, а затим сувопарно излагање критичара. Шта је писац као последњи прозвани те вечери говорио, нисам успео да чујем. Његов говор значио је да се и мојих пет минута ближи, па су грчеви у мом стомаку, који су се јавили чим сам ушао у салу, постајали све чешћи и непријатнији.

Претварајући се да прелиставам његов роман који сам, долазећи на промоцију, купио на хауби једног реноа испред улаза у Дом културе, заправо сам бесомучно тражио папирић на којем сам прибележио оно што је требало да кажем већ за који минут. Није било на одмет још једном се подсетити редоследа тих неколико пажљиво срочених реченица. Оне би, према мојој замисли, госту на најефектнији начин требало да укажу на сву муку нас, литерарно надарених провинцијалаца и на нашу борбу са ветрењачама, на коју је осуђен свако ко ствара далеко од престоничких издавача, књижара, критичара, медија, спонзора и свега осталог што писцима иначе олакшава онај сизифовски део посла који следи када се на рукопис стави тачка.

Док сам се подсећао својих забележених мисли, тихи жагор који је настао када су моји „секташи“ похитали ка аутору, ради исписвања посвете, одједном је ишчезао. Подигао сам поглед и видео да сам у сали остао сам.

Скочио сам и журно кренуо према излазу из сале, јер су се у ходнику још чули неки гласови. Срећом, натрчао сам баш на организатора, који је управо помагао писцу да обуче капут.

– А, ту сте! – скоро да сам викнуо, задовољан што је сада већ било извесно да ми драгоцена прилика неће умаћи.

Изненађено су ме погледали.

– Није ваљда да гори кућа, младићу? – рекао је писац, тоном за који нисам могао да оценим да ли је био шаљив или прекоран.

– Не, не, само… Све се на крају десило на брзину, па нисам стигао. Док сам се ја снашао, ви сте већ отишли… – чујем себе како изговарам речи ни налик онима са папира.

Ваљда навикнут на најразличитије врсте сусрета на оваквим гостовањима, писац је потпуно безизражајног лица наставио да облачи капут.

– Па, шта сте хтели? – упитао је организатор, не могавши, а вероватно и не желећи, да сакрије да је ужаснут.

Израз његовог лица потпуно је пореметио моју усредсређеност на оно што је требало да кажем. Реченице које су биле педантно послагане у мојој меморији и само чекале свој час, расплинуше се свака на своју страну и ишчезоше. Стајао сам тако укочен и чекао да се нешто деси.

Већ следећег тренутка, када сам почео да изговарам своје име и несигурно пружио писцу руку, из ње је испала фасцикла са мојим фотокопираним рукописом и папири се расуше по поду.

– Опростите, опростите ми, молим вас… – понављао сам и сакупљао листове хартије којима су сада биле засуте њихове ципеле. – Хтео сам да вам покажем нешто, али…

Наступио је тренутак тишине, а онда писац рече:

– А ти, братац, нешто пискараш? Је ли тако?

Питање је имало чудан призвук, али ми се ипак учинило да је тај тренутак згодан за усмеравање читаве ситуације ка нормалнијем колосеку. Помислих како још није касно да овај сусрет ипак добије епилог какав сам прижељкивао.

– И сигурно ми доносиш на читање нека своја писанија? – писац је звучао више равнодушно него радознало.

– Да. Како сте знали? – упитао сам, али пошто се организаторово лице тада још више намргодило, схватио сам да не треба да одуговлачим.

– Смем ли да вас замолим да прочитате моју збирку прича и посаветујете ме шта да урадим с њом? Знате, у овако малом граду, где је културни живот такав какав јесте, није баш једноставно… – нисам стигао да завршим, јер је организатор у том тренутку зграбио фасциклу из моје руке и рекао како ће помоћи писцу да је стави у аутомобил.

Гост му је мимиком захвалио на помоћи и подизањем обрва показао како му је наручје већ препуно поклона којима су га даровали посетиоци.

– Е, јеботе… Код куће ме чека барем петнаест таквих фасцикли и од њих више не знам где ми је глава – рече писац. – Али, видећу шта могу да учиним. Јављам ти се кад прочитам. Океј? У ствари, потражи ти мене, брате, мање је компликовано. Ајд сад, морамо да палимо на вечеру. Воздра, брате! – рече преко ремена, док су седали у аутомобил.

– Него, нисте ми дали… – пре него што сам стигао да му кажем да немам његов број телефона, врата се затворише и њих двојица одјурише некуд.

Али, он свакако зна да немам његов телефон, помислих, док су се светла у дому културе гасила. Изненадили су ме начин на који ми се писац обратио и речи које је изговорио. Као да су са њега стргле онај чудесни плашт који га је до тада прекривао и чинио омиљеним. Овако разголићен, више није био ни налик особи која је само неколико минута пре тога, наизглед надахнуто изговарала неке мудре речи са позорнице нашег Дома културе.

Зар писци не говоре увек мудро? Да ли бити добар писац уједно значи бити и поштен човек? Питања су се низала, а ја сам се после овог сусрета прибојавао истине. Тај човек је са мном разговарао стилом због којег би мало ко био незадовољан, јер таква слобода у изражавању, према мерилима многих, значи блискост са саговорником: некако као школски другари, партнери у коцкању, фудбалу или шверцу. Знао сам да таква комуникација многим људима прија. Међутим, ја сам због свега што се догодило био несрећан и те вечери дуго нисам могао да заспим.

Кајао сам се што сам уопште покушао да потражим писца. Да то нисам учинио, све би било у најбољем реду и ја бих сада вероватно уживао у читању његовог новог романа. Овако, ништа није било на своме месту.

Ујутру сам се пробудио са тескобним осећњем саучесништва у једном нехотичном, али рушилачком чину који је из мог живота одгурнуо неког ко ми се чинио вредним дивљења. Један ореол је пред мојим очима убрзано тамнео, губио се у измаглици и на крају нестао. Постамент са познатим ликом у мојој глави, почео је да се распада. Срушио се у прашину, и сам се претварајући у прах. Патио сам док сам гледао како га ветар разноси и схватио да се све слабије сећам ни пишчевог лика, боје његовог гласа и наслова књига које је написао.

После овог догађаја месецима нисам одлазио у Дом културе, па ни на књижевне вечери. Њиховог организатора сам сретао у граду, али он није показивао никакво интересовање за разговор са мном. Јавио би ми се тек понекад, хладно и кратко, када није било могућности да избегне сусрет. Код већине људи такав став уме да производе антипатију, презир, сажаљење, а код неких чак и мржњу. У мени се није јавило ништа од тога, јер сам овом човеку интимно био захвалан за утирање пута ка једном новом животном искуству, ма колико оно на први поглед било горко. Био сам дубоко уверен да неке ствари у животу треба да се догоде на време, ако су већ неминовне.

Непријатност са писцем догодила ми се управо у тренутку када сам веровао да је моја способност процене људских нарави и њиховог понашања и одређеним ситуација савршена. Ту своју заблуду, недопустиву за некога коме је бављење литературом избор, разоткрио сам и одбацио после сусрета у Дому културе. Из тог кратког дијалога изашао сам поучен, снажнији и прочишћенији, са чврстим уверењем да свака непријатност у човековом животу може водити само бољитку.

Али, организатор сасвим сигурно није знао ништа о томе, нити би ишта могао да разуме. Видело се да и даље живи у притајеном страху да ћу се интересовати за судбину свог рукописа, или да ћу од њега тражити начин за контакт са писцем. Моја првобитна тиха патња је, међутим, под налетима струја које су стизале из правца разума, све више уступала место презиру, који се потом повукао пред осећањем потпуне равнодушности.

Буба, моја другарица из средње школе, студирала је драматургију и енглески језик у Београду, а у исто време у нашој вароши викендом радила у аматерском позоришту. Пробе су одржаване у просторијама основне школе, а представе приказиване на сваком месту које би се члановима позоришта учинило погодним за ту намену. Репертоар им је био састављен од комедија, музичких комада, кабареа и пародија, јер су чланови позоришта добро знали да су становници нашег града увек волели да се насмеју и забаве на туђ рачун. Аплаузи су били најбурнији када су жртве имале свима позната имена и презимена. То је значило да су представе често биле само иницијалне игле за потоње жучне чаршијске расправе о актуелним политичким и друштвеним темама, или о јавним личностима којима су се бавили глумци на сцени. Тако Буба није била само драматург, већ и креатор кућних, међукомшијских, уличних, парковских, канцеларијских и ходничких мини трибина, које су у граду покретане после сваког комада.

– Само немој да ми кажеш да си бацио приче које си некада писао! Ако их случајно пронађеш, молим те дођи вечерас на нашу пробу и понеси их, биће занимљиво… Извини, сада журим, али те чекам вечерас. Океј? – рекла ми је Буба једнога дана, када ме је позвала телефоном и одмах прекинула везу.

Шта ли смера? Читање необјављених прича пред публиком изгледало ми је бесмислено, поготово ако је то требало да урадим без икаквог повода. Али, пошто мојој другарици никада није мањкало маште и како никада са сигурношћу нисам могао да знам шта намерава, одлучио сам да се послужим лукавством: понећу своје приче, али ћу, будем ли прозван да их читам, рећи да их немам. Тиме ћу, у најгорем случају, добити један Бубин прекорни поглед, што би била далеко блажа казна од оне коју бих себи доделио јавним читањем.

Када сам стигао на њихову пробу, испоставило се да ме, на срећу, нико од глумаца и неколицине гледалаца није познавао. То је било довољно чврста гаранција да од мене те вечери нико неће тражити ништа. Иако је проба на сцени каснила већ десет минута, Бубе није било. Чуо сам када је неко од глумаца рекао да ју је видео у кафићу прекопута, како са неким старијим човеком испија пиће и весело чаврља.

– Па да, а ми смо овде луде Насте! – рекла је једна плавуша и пркосно села насред сцене. Остали се кисело насмејаше, а затим наставише да, свако у свом микро свету, шапућу текст.

Заћутали су и подигли главе када се ходником разлегао препознатљив женски смех. На сцени се убрзо појавила Буба, у друштву мушкарца чије ми се лице чинило познатим. Да га ипак знам само са телевизије, схватио сам када је глумац у костиму модерног Ромеа полушапатом рекао свом колеги како „овај Војводић није ни налик оном са ТВ-а”.

– Драги моји, желим да вас упознам са нашим гостом. Ово је Павле Војводић, познати театролог и књижевник – обратила нам се Буба. – Дошао је да нас види и посаветује како да будемо још бољи. Наравно, то не значи да ми већ нисмо најбољи, али пошто смо друштванце које своје циљеве поставља веома високо, морамо да саслушамо и мудре гласове који долазе са стране, зар не?

Имао сам утисак да је Буба од слушалаца очекивала одобравање својих речи у виду сложног и громогласног: „Дааааа…”, али је оно изостало. Братија ју је посматрала саблажњено. Глумци су се мешкољили, чешкали или нешто шапутали међу собом.

Павле Војводић је своје предавање започео констатацијом да је драма свет који има своје становнике, своја правила и вредности, а наставио дефиницијама позоришта и детаљним историјским прегледом. Затим је кренуо у набрајање циљева које театар, према виђењу античких мудраца, треба да има. Око педесетог минута његовог излагања, док је цитирао Цицеронове мисли, пришла ми је Буба и шапнула како је посета њеног госта идеалана прилика да нас упозна.

– Какав геније, шта кажеш? – била је задивљена Војводићем. – Мислим да није за похвалу твоја неактивност на сопственом промовисању. Ако уопште нешто пишеш…

Прекор у Бубином гласу очигледно је имао за циљ да подстакне моје стваралачке потенцијале.

– Знаш, ја могу да те упознам са овим човеком и он може много да учини за тебе, ако жели, али само под једним условом: да осим оних неколико сјајних причица из средње школе имаш написану још неку. Нико не воли лењивце, поготово ако су талентовани. Verba volant, scripta manent. Што ће рећи да речи лете, а напосано ностаје – рекла је и истргла ми фасциклу из руке.

Села је поред мене и, претварајући се да пажљиво слуша предавање уваженог госта, који је из минута у минут падао у све већи занос, полако листала моје рукописе. Када је стигла до шездесете приче, значајно ме је погледала и увређено рекла:

– А, тако значи. Кријеш од најбоље другарице да си постао писац. И то солидан, рекла бих… Љутим се на тебе!

Нисам покушавао ништа да кажем у своју одбрану. Њено запажање о скривању је у суштини било тачно. Мада писање није било праћено мојим скривањем и паничним страхом од околине, нисам сматрао да своје рукописе треба да износим у јавност пре него што буду публиковани. Према мом тадашњем виђењу, стваралачки процес би требало да буде заокружен тек књишким корицама. А, пошто сам ја од те последње карике у ланцу био веома далеко, мислио сам да је упутније да останем загледан у свет својих прича, него да пустим да их људи развлаче као тесто, или да ме, у горем случају, приморавају да им их читам.  

– То шо већ и површним читањем видим да су приче занимљиве, никако не умањује твој грех према мени. Љута јесам… али и поносна! – процедила је Буба кроз смешак и наставила да клима главом према Војводићу, глумећи усредсређеност на његову причу.

Видео сам како неколико посетилаца, који су дошли да погледају пробу представе, полако напушта салу после првог сата предавања. Када је постало извесно да театролог ни после деведесетог минута неће посустати, глумци су, један по један, полако почели да се удаљавају и убрзо нестајали иза кулиса, трудећи се да буду непримећени. Било је сасвим јасно да пробе неће бити.

Казаљке су показале девет сати када је Буба лагано устала и, уз широки, лажни осмех кренула према госту. Држала је велики букет цвећа и умиљато трептала, вребајући наредну логичку паузу у Војводићевом излагању. Када је овај застао да би прешао на следеће поглавље, вешто га је зауставила, учинивши то на начин који је више личио на живо интересовање за његове ставове, него на прекидање тог маратонског монолога.

Гост је био одушевљен цвећем и Бубиним милозвучним речима на рачун његове стручности и систематичности у излагању, али више није успео да дође до речи и поред неколико покушаја да то учини. Глумци су искористили Бубино захваљивање и брже-боље упутили говорнику громки аплауз, који је требало да значи да су најзад слободни. Пошто никоме није падало на памет да госту постави додатно питање, предавање је и званично било завршено.

– А, ево вашег најпажљивијег слушаоца вечерас. Дозволите да вам га представим, господине Војводићу – рекла је усхићено Буба, хватајући ме благо за надлактицу.

Трудила се да ничим не ода да је њен план о занимљивом путовању кроз свет театра у друштву госта вечери доживео крах и да су су посетиоци заправо побегли. Они који то нису учинили у току предавања, поскакали су нервозно са својих столица одмах после куртоазног аплауза и, колутајући очима или се мрштећи, брзо нестали у мрачним ходницима.

– Одмах сам приметио да пажљиво пратите моје излагање – рекао је театролог док ми је пружао руку. – Е, због таквих као што сте ви, млади колега, ја обично продужавам предавања. Ето, ни сада нисам имао срца да овим младим људима ускратим било шта од онога што заслужују да знају. Довољно ми је било само да видим са колико занимања неки међу њима, попут вас, на пример, прате сваку моју реч. То је оно што ме још држи у овом послу, иначе бих, искрено да вам кажем, одавно дигао руке од свега.

Видео сам како се Буба уздржава да се не насмеје, док је убрзаним климањем главом давала госту знаке како су, наводно, истог мишљења. То је мање-више чинила и у наставку вечери, у кафићу прекопута, где смо отишли да прославимо успешно предавање.

Војводићево питање чиме се бавим, Буба је одмах искористила да, тобоже дискретно, на сто стави фасциклу са мојим рукописима.

– Наш велики, али још неоткривени таленат. Вредно ради и чека да буде препознат – рекла је и значајно погледала госта. – Мислим да се унутра крију многе истине које касно препознајемо. А неки од нас и никада…

Гост је са занимањем отворио фасциклу и овлаш прелистао садржај.

– Биће ми задовољство да прочитам ваше дело, драги колега. Само ми дајте мало времена, молим вас. Ето… Ако се чујемо тачно за месец дана, тада бих вам могао дати неко своје мишљење о овим истинама, како је то лепо срочила наша Буба – рекао је кроз смешак и наздравио нам.

Буба је била задовољна. Кришом ми је намигнула и подигла чашу:

– Онда, за нашег будућег писца!

Тако се завршио мој сусрет са Павлом Војводићем, вероватно јединим читаоцем моје прве рукописне књиге. Умро је двадесет осам дана после нашег сусрета и са собом понео све што је, можда, желео да ми каже два дана касније.

И Буба и ја смо, свако на свој начин, туговали због свега што нас је снашло. Она је искрено патила за Војводићем, кога је, како је говорила, сматрала својим духовним оцем, док сам ја, с обзиром да сам га видео само једном у животу, жалио колико за њим, толико за својим рукописима за које сам, како је време одмицало, био све сигурнији да их више никада нећу видети.

Из новинских чланака закључио сам да је Војводићева смрт погодила читаву културну сцену у нашој земљи, а посебно Бубино позориште, где је преминули татролог имао свој последњи јавни наступ. Она је окупила младе глумце и одржала скромну комеморацију, којој сам и ја присуствовао. Иако о томе нико није говорио, у погледима присутних читао сам искрено кајање што су имали тако мало стрпљења да пажљиво саслушају предавање покојног теоретичара, мада нисам био сигуран да би све текло неким другачијим током, када би се, којим чудом, Војводић однекуд поново појавио и отпочео нову беседу.

Знала је то и Буба, па је комеморација трајала врло кратко, а када им је саопштила коју сам врсту губитка ја претрпео, учинило ми се да су гласни јауци и уздаси који су се отимали младим глумцима, били снажнији и дубљи него они пре тога. Наравно, тај утисак сам задржао за себе, мада је изгледало да га је и Буба делила, па је брже-боље скуп прогласила завршеним и заказала следећу пробу.

Сутрадан су ми јавили да примерак моје рукописне књиге, једини који сам имао, није пронађен приликом пописа ствари у Војводићевом стану. Заједно са својим читаоцем, отпловиле су заувек у неку нову раван и оставиле ме сред велике, беле празнине, која се убрзано ширила преда мном и, како ми се чинило, претила да ће ме сваког тренутка прогутати, својим халапљивим чељустима.

Дуго после тога нисам писао. Биле су то године дубоког преиспитивања мојих визија и одлука, али и колективних моралних посрнућа. Са неким таквим клецањима се никада нисам помирио. Разумевао сам их, али нисам био у стању да их прихватим, нити то данас могу.

Једне вечери сам, попут многих других, одлучио да кренем некуд, а већ следећег дана у једној руци држао кофер, а у другој возну карту. Позајмљеног новца имао сам само за један правац, али мислим да би на томе остало и да сам га имао више. Када је воз кренуо, затворио сам очи и сатима их нисам отварао, иако ми се није спавало. Касније сам схватио да сам тиме помогао себи, јер ни у тренуцима најснажније носталгије, која ми је тих година мог странствовања била свакодневни пратилац, нисам пред очима имао крајолике који су онога дана промицали. Нисам се сећао одласка.

Неколико година касније, исписивао сам последње странице свог првог романа и био срећан због тога, не слутећи да ће ми се догодити оно што се већ десило мојим претходницима, а потом и онима иза мене. Та последња тачка, на крају рукописа, увела је моју књигу у један другачији свет, о којем ни она ни ја пре тога нисмо знали готово ништа. То је тренутак када речи постају спремне да живот наставе без онога ко их је зачео. Тако сам остао и без њих.

Године су пролазиле и знам да су моје књиге путовале светом. Никада се због тога нисам бунио, нити сам ишта питао. Правила ове игре сам учио брзо и чврсто их се држао. Другачије се није ни могло. Свака моја наредна реч, свака страница и књига, преваљивале су исте путеве од мога ума до свог света зрелости, а потом ме увек враћале на почетак, оној претећој белини празне хартије, на којој су се само назирали обриси неких будућих људи, њихових мисли и станишта. Увек их је изнова требало окупити и удханути им живот, по мери коју не очекују.

Моћ да своје ликове чиним мање или више лепим, мудрим, духовитим или срећним, била је тренутна. Завршавала се брзо, после чега је било немогуће учинити или рећи ма шта у њихову одбрану, чак и онда када сам гледао како ме издалека дозивају и мимиком питају шта да учине.

И вечерас сам на почетку. Празна страница преда мном ми је једно време претила, па је престала. Очи с вечери слабије виде него срце, које ми дојављује како ми се белина из прикрајка полако улагује и наговештава да би ми поново могла бити пријатељ.

И заиста, наша лица су сада све ближе и дах нам се сједињује. Већ сам на њеним крилима, обгрљен оним знаним, чудесним висовима, са којих ћемо се ускоро поново винути и будити уснули свет.

TAJNA DEČAKA PAVLOVE ULICE

Bila je subota, oko podneva, kada se nepoznati čovek pojavio na mojim vratima. U Budimpešti nije običaj da se u stambene zgrade ulazi i zvoni na vratima stanara bez prethodne komunikacije interfonom, sa ulaza, pa me je ova poseta ne samo iznenadila, već i pomalo onespokojila. Odmah se videlo da moj posetilac nema nikakve veze ni sa vodomerima, niti sa strujomerima, čiji su kontrolori jedini do tada imali običaj da me nenajavljeno posećuju, ali isključivo radnim danima.

Čovek je bio elegantno obučen i pristojan, ali i prilično direktan. Bez ikakvog prethodnog objašnjenja, upitao me je od kada sam vlasnik stana, ko su bili njegovi prethodni stanari i da li poznajem ljude u komšiluku. Najpre sam mu odgovarao, premda vrlo kratko, ali kada su pitanja počela da se nižu, shvatio sam da njegova radoznalost počinje da prelazi granicu pristojnosti.

– Znate, stvar je vrlo delikatna, a priča bi mogla da potraje dugo. Nisam siguran da biste je razumeli na osnovu nekoliko reči kojima bih pokušao da objasnim razlog svoje posete – rekao je na čudno akcentovanom mađarskom jeziku, kada sam ga upitao ko je zapravo on i zašto me ispituje.

Dakle, ovaj čovek bi da uđe u moj stan, pomislio sam i odmah odbacio mogućnost da ga pustim, poučen iskustvima svojih mnogobrojnih sugrađana, opljačkanih na prevaru. Srećom, svi stanovi u našoj zgradi imaju dodatnu zaštitu, u vidu rešetke ugrađene ispred ulaznih vrata, kroz koju se obično odvija komunikacija stanara i njima nepoznatih posetilaca, pa je tako bilo i ovoga puta.

Nisam mu odgovorio ništa konkretno, računajući da će ipak pokušati da mi objasni razlog svoje posete, ukoliko mu je do našeg razgovora zaista stalo.

– Kako to da objasnim… Dole, u kolima, sedi jedan stariji gospodin. Nemojte mu zameriti, ali mislim da bi veoma voleo da vidi zgradu i iznutra – dodao je.

Bio sam zatečen. Stariji gospodin bi da dođe, ne zbog stanara, već zbog zgrade koja nije bila na prodaju i koja je nedavno potpuno renovirana.

– Sigurno ste pogrešili stan, ovde se ništa ne prodaje. Pitajte na drugom spratu… – rekao sam, setivši se u međuvremenu da u našoj zgradi prodaju stan sličan mom.

– Pričekajte, molim vas, nije u pitanju greška! – čuo sam iza već skoro zatvorenih vrata, glas koji je postao gotovo molećiv.

Bio sam skoro siguran da čovek pripada nekoj od onih verskih sekti kojima je dolazak do nekretnina vernika prioritetniji od samog čoveka i spasenja njegove duše. Shvatio sam da ću sa ovima morati drugačije i izašao na zajednički hodnik, rekavši neznancu da bih rado sišao sa njim na ulicu, kako bih kod gospodina koji ga je čekao proverio o čemu se radi. Potom sam pozvono na vrata svog prvog komšije, čika Ferenca i, sigurnosti radi, zamolio ga da mi pričuva ključeve dok se ne vratim. Mom vremešnom susedu očigledno ništa nije bilo jasno kada je promolio glavu na vrata, ali je ipak uzeo ključeve, uz molbu da dođem po njih što pre, jer se upravo spremao da krene u kupovinu.

Žurno smo sišli niz stepenište i na ulazu u zgradu, na samim vratima, zatekli nesvakidašnji prizor. Stariji čovek je stajao pred našim starim, teškim vratima, ovlaš ih dodirivao, kao da nekoga miluje i nešto šaputao. Kada nas je video, kao da se prenuo iz polusna i, pomalo postiđen, zavukao ruke u džepove svog kaputa.

– Tata, da vas upoznam… – rekao je moj mlađi posetilac i predstavio me. Procenio sam da starac, iako vitalan, već gazi svoje osamdesete godine.

– David, drago mi je… – rekao je i odmakao se za korak, a zatim dodao. – Dakle, vi sada živite ove?

Nisam znao da li je uputno da nepoznatim ljudima bilo šta odgovorim na ovakvo pitanje, pa sam ih upitao koga zapravo traže. Moji sagovornici su se pogledali, kao da je svako od njih očekivao da onaj drugi odgovori. Mlađi je zaustio nešto da kaže, ali ga je otac blago dodirnuo rukom i rekao:

– Sem, ja ću…

Zatim se nakašljao i nastavio:

– Vi svakako znate da je ova zgrada prilično stara. Ako ne grešim, građena je krajem devetnaestog veka, kada i većina zgrada u današnjoj Pešti. Samim tim, logično je da je ovde neko živeo mnogo pre današnjih vlasnika, zar ne?

Mora da je izraz mog lica bio krajnje nepoverljiv, kada mi je Sem rekao:

– Ne treba da strepite, gospodine, nismo mi ni lopovi, ni prevaranti. Došli smo samo da moj otac osveži uspomene na neko davno prošlo vreme, koje je proveo u ovom kraju. Sada je, kao što vidite, već stariji čovek, a u to doba se obično javlja potreba za osvrtanjem…

Otac ga je pažljivo slušao i blagim klimanjem glavom potvrđivao njegove reči, prateći krajičkom oka moje reakcije. Zatim je duboko uzdahnuo i rekao:

– Eh, uspomene… Slušao sam neke ljude, kako govore da bi prošlost trebalo svakoga dana ubijati pomalo, da ne bi bolela. Vreme tako ne bismo računali po onome čega nema i ne bismo živeli živote na ivici priviđenja onoga što je prošlo i stvarnosti. Ali, to je lako reći… Mi, dečaci Pavlove ulice, nikada nismo bili kao ostali… – rekao je starac zamišljeno i zaustavio pogled na prozoru moje dnevne sobe.

Nastupio je tajac. David je i dalje gledao ka prozoru, dok je njegov sin prebacivao ključeve automobila iz ruke u ruku, trudeći se da ih nekako uposli i barem nečim ispuni ovu neprijatnu tišinu. Video sam kako se zavesa na čika Ferencovom prozoru, koji se nalazi tačno iznad našeg ulaza, blago pomera.

Shvativši da je starac nekada živeo u našoj zgradi, ponudio sam svojim posetiocima da im otvorim ulazna vrata i da im, ako žele, pomognem da uđu u unutrašnje dvorište.

– Ne, ne… nemojte! To ovog trenutka zaista nije potrebno… – rekao je David, koji se odjednom trgao iz duboke zamišljenosti.

Sada su mi stvari ponovo postajale nejasne. Upitno sam pogledao njegovog sina, koji mi je samo nekoliko minuta pre toga rekao kako bi čovek koji je došao sa njim želeo da pogleda zgradu. Primetivši to, samo je slegao ramenima i tiho rekao:

– Možda sada ipak nije trenutak za posetu… Vidim da je otac prilično potresen.

Stari čovek je sada već gledao prema čika Ferencovom prozoru i, posle nekoliko trenutaka, spustio pogled. Zavesa na prozoru se u tom momentu ponovo pomerila.

Davidov pogled je neko vreme lutao ulicom i između zgrada, ali se videlo kako mu se pribranost vraća. Nešto su šaputali na jeziku koji nije bio mađarski, a zatim rekli kako bi već morali da krenu.

– Ali, ako ste sutra u ovo vreme tu, mi bismo vas ponovo na kratko uznemirili i tada bismo iskoristili vašu ljubaznu ponudu da malo prošetamo po zgradi – rekao je Sem. Složio sam se sa njihovim predlogom, jer sam vikendom ionako najčešće kod kuće.

Kada sam ponovo ušao u zgradu i zakoračio na stepenište, sve mi je odjednom izgledalo drugačije. Živeo sam tu već godinama, ali je ovo za mene, a verovatno i za većinu stanara, bio samo tranzitni prostor, kojim je trebalo što žurnije proći. Napolju bi nas uvek čekale obaveze koje su nam izgledale daleko ozbiljnije, a i korisnije od zagledanja ulaza i stepeništa i razmišljanja o tome ko je tuda sve prolazio, tokom minulog veka. Sada su mi, prvi put, za oko zapali neki ornamenti u unutrašnjosti zgrade i detalji na bogato ukrašenom, metalnom gelenderu stepeništa, koji je očigledno bio vršnjak naše zgrade. Svaki od kamenih stepenika bio je uglačan obućom prolaznika, što mu je davalo dodatni sjaj. Koliko li je ljudi ovuda moralo da prođe, da bi stepenici postali ovako glatki i sjajni, pomislih i setih se kako sam iste takve viđao na ulicama primorskih gradova, kojima su ljudi vekovima, svakodnevno prolazili.   

Trgao sam se kada sam ispred sebe spazio nečije crne cipele. Bio je to čika Ferenc, koga na mađarskom zovemo Feri bači. Ovaj, uvek odmereni gospodin, koji je, kao i većina stanara naše zgrade, bio potpuno nezainteresovan za privatni život svojih komšija, odjednom je postao direktniji i neposredniji.

– Vidim da ste imali posetu… – rekao je i znatiželjno me pogledao, ali nije krio da su mu neki detalji mog razgovora sa posetiocima bili poznati.

– Ponešto sam čuo kroz prozor, premda su mi bili okrenuti leđima – dodao je.

Ukratko sam mu preneo sadržinu svog kratkog susreta sa Davidom i Semom.

– Kažete, dečaci Pavlove ulice… – rekao je Feri bači i zamislio se.

Naravno, meni je od ranije bilo poznato da se naša ulica nekada zvala Pavlova (Pál utca) i da se upravo u njoj odigravala radnja romana Ferenca Molnara „Dečaci Pavlove ulice“, objavljenog početkom dvadesetog veka. Ta knjiga je kasnije postala obavezni deo i naše đačke lektire i nezaboravni dragulj mog detinjstva. Molnar, koji je bio mađarski Jevrejin, početkom Drugog svetskog rata je morao da emigrira za Ameriku, kako bi se spasao od nadolazećeg fašizma. Međutim, uspomena na njega i njegove junake u Pešti i danas živi. Ispred stare zgrade osnovne škole u našem susedstvu, sada se klikera igraju bronzani dečaci Pavlove ulice i podsećaju prolaznike da su, zakoračivši na taj pločnik, zapravo i sami postali deo čudesnog sveta Ferenca Molnara i nas, njegovih čitalaca.  

Lice mog prvog komšije odjednom se promenilo. Na njemu više nije bilo onog prijatnog izraza, koji bi se pri svakom našem susretu pretvarao u ljubazni osmeh, praćen šaljivim komentarima. Prošao je pored mene kao da me više nije primećivao. Pre nego što su se ulazna vrata za njim zatvorila, čuo sam kako poluglasno šapuće:

– Dečaci Pavlove ulice…

David i Sem su se sutradan pojavili u isto vreme, ali su se ovoga puta poslužili interfonom. Otvorio sam im vrata zgrade pritiskom na dugme i odmah krenuo ka prizemlju. Video sam ih kako polako hodaju našim predvorjem i kako David svom sinu govori nešto vrlo tiho, a potom mu pokazuje neke detalje u tom prostoru. Ozarenog lica, blago je prelazio rukom preko zidnih ornamenata, a meni se činilo kao da u njima vidi nekog svog, dragog.

Zastao sam na odmorištu između prvog sprata i prizemlja, ne želeći da svojim prisustvom remetim trenutke koji su za njih, kako sam osećao, bili veoma važni. Predvorje je bilo prazno, pa su se glasovi lako odbijali o zidove i postajali snažniji. U komunikaciji su se sada služili engleskim jezikom. Setivši se Semovog čudnog akcenta, shvatio sam da je to zapravo njegov maternji jezik.

Kada su stigli do prvog stepenika, ruka starca je lagano prešla preko nekoliko kovanih detalja na crnom, masivnom gelenderu, čiji je luksuzni izgled ukazivao kako se nekada, prilikom gradnje zgrade i stubišta, nije štedelo. Bili su to ostaci jedne drugačije, građanske Pešte, koja doduše i sada dobrim delom čuva svoju patinu, ali je ta borba sve teža i sve grčevitija. Zato se valjda stanovnicima Pešte često čini kako njihov grad, prekrivren ne svima vidljivom pozlatom, polako gubi trku sa ovovekovnim izazovima.

Kada je pokušao da zakorači na drugi stepenik, starac sa blago zateturao i na trenutak mi je izgledalo da će pasti. Pritrčao sam i, zajedno sa Semom, pomogao mu da sedne na stepenište. Sem je prethodno skinuo svoju jaknu i položio je na stepenik, kako bi njegovom ocu bilo udobnije. Videlo se da starac želi nešto da nam kaže.

– Evo, ovde smo Ferenc i ja ostali šćućureni i drhtali onoga dana, kada su izvodili moje roditelje i sestru – počeo je i rukom pokazao u pravcu malog skrovitog ugla ispod stepeništa, gde naš kućepazitelj danas drži pod ključem sredstva za čišćenje.

Glas mu je bio tih i smiren. Govorio je sasvim razgovetno, sa kraćom pauzom posle svake rečenice. 

– Ferenc i ja smo se toga dana upravo vraćali iz škole i stigli, evo, baš dovde, kada smo gore, na spratu, začuli strašnu galamu i neke grube glasove. Brzo smo se sakrili ispod stubišta i odatle gledali kako se moja majka i starija sestra odupiru ljudima sa oružjem, kako se čvrsto hvataju za ovu ogradu i zovu upomoć. Nisu želele da puste gelender, pa su ih na silu odvajali od njega, dok je otac uporno ponavljao da je u pitanju greška i molio vojnike da mu dozvole da objasni da oni nisu ti koje traže. A vojnici su vikali, vikali… Nikada ništa strašnije od toga u svom životu nisam video. Skočio sam, rešen da odem gore i pokušam da odbranim roditelje i sestru, ali me je Ferenc zadržao. Gotovo da smo se potukli u tom malom skloništu. Na kraju je nekako uspeo da me zaustavi. Moj dobri Feri…

Dok je starac govorio, nisam uspevao da vidim Semovo lice, jer je bilo okrenuto u stranu. Ruka mu je drhtala, dok je iz džepa vadio cigaretu i pripaljivao je. Onda je uhvatio očevu ruku i dugo je držao u svojoj.

–  Dok su ih gurali prema izlazu, na momenat sam uhvatio majčin pogled. Tog trenutka je prestala da zapomaže i postala čudnovato mirna, a ja sam osetio kako se u onih par trenutaka, u moju dušu uliva sva ljubav koja je ikada postojala na ovom svetu. To osećanje me je nosilo, hranilo i čuvalo svih ovih godina. Evo, i sada kao da je tu… – rekao je starac, na trenutak ućutao, a zatim dodao:

– Poslednje što sam video u njenim očima, bio je znak da se sakrijem. Poslušao sam je i još dugo, verovatno satima, ostao sa Ferijem u ovom skloništu. Kasnije su nas tu pronašli njegovi roditelji, koji su takođe živeli gore, u stanu prekoputa našeg.

Nastupila je tišina, slična jučerašnjoj, kada je starac dugo i zamišljeno posmatrao prozore naše zgrade. Sem je i sada pokušavao da nekim pokretima, koje je činio bez mnogo smisla, ispuni ovu neprijatnu prazninu.

Upitao sam Davida u kom stanu su tada živeli i on je, pokretom glave, pokazao na moja vrata. Muk koji je ispunio prostor unutrašnjeg dvorišta, bio je dublji i neprijatniji od svih koje sam do tada poznavao. Pogledi nam se na trenutak sretoše. Taj susret verovatno nije trajao dugo, ali je bio dovoljan da u njemu prepoznam dvojicu dečaka Pavlove ulice, kako sa đačkim torbama na leđima, šćućureni ispod našeg stepeništa, proviruju kroz gelender kraj kog smo sada stajali i kako drhteći uče najvažniju i najsuroviju lekciju, koja je zauvek promenila njihove živote.

– Hajdemo… – rekao sam i uhvatio Davida pod ruku.

Kada smo se popeli na prvi sprat, njegovo lice kao da se oraspoložilo, a oči dobile čudan sjaj. Pažljivo je osmotrio čika Ferencova i moja vrata, deo ograde na zajedničkim dvorišnim terasama i ukrašene betonske ploče, kojima su popločani prolazi.  

– Neverovatno, sve je ostalo isto! – rekao je zadovoljno. – Često sam se pitao hoću li išta ovde uspeti da prepoznam, ako jednoga dana ponovo dođem. Strepeo sam, ali sada vidim da se gotovo ništa nije promenilo.

Otvorio sam vrata svog stana i pozvao ih da uđu. Imao sam osećaj da su naše uloge sada promenjene. Kao da sve oko mene i dalje pripada njima, a da sam ja neko ko se ovde obreo slučajno. Iako moj stan nije pretrpan stvarima, pogotovo ne onima koje bi se lako mogle oštetiti, moji posetioci su ulazili polako i vrlo oprezno, onako kako se ulazi u staklarsku radnju prepunu lako lomljivih predmeta. Koraci su im bili tihi, dok sam u Davidovom pogledu prepoznavao neku čudnu mešavinu apsolutnog mira i tihe strepnje, spremne da se svakog trenutka preobrazi u nešto sasvim drugačije. Ulazili smo iz prostorije u prostoriju ćutke, ali ta tišina nije bila od onih neprijatnih. Davidovo lice je sada bilo spokojno. Progovorio je tek kada smo ušli u dnevnu sobu. Stavio je svoj dlan na visoku kaljevu peć i zatvorio oči.

– Još je tu i sve je tako stvarno. Kao da nas je ova peć ponovo okupila i kao da svojom toplotom greje naše sabrane duše… – rekao je, ne skidajući ruku sa tek upaljene peći i nastavio:

– Ovde smo se zajedno smejali, katkad zajedno tugovali, zajedno ručavali, rešavali domaće zadatke, poveravali jedni drugima tajne i maštali. Kraj ove peći nam je majka zašivala žute Davidove zvezde, na revere ili rukave, onoga dana kada su tako naredili. Često sam, svih ovih godina stranstvovanja u Americi, navraćao u ovu sobu i grejao se kraj vaše peći. I danas je osećam kao centar svog univerzuma. Molim vas, ne ljutite se  na ovog dosadnog starca… – rekao je i pogledao me.

– Ne ljutim se. Razumem vas… – odgovorio sam, trudeći se da, što sam veštije mogao, prikrijem svoje emocije koje su već pretile da se otmu kontroli. – U ovoj sobi ste proveli neuporedivo više vremena od mene i iz nje svakako poneli više uspomena nego što ih ja imam.   

– Da, ali neke uspomene su ostale ovde i uporno čekale svoj trenutak – rekao je iznenada neko iza naših leđa.

Okrenuli smo se i ugledali čika Ferenca, kako stoji na mojim vratima. Ruke su mu bile pune staklenih klikera, raznih boja i veličina, a lice krasio široki osmeh, kakav još nikada na njemu nisam video. Jedan neveliki sunčev zrak, koji je sve vreme diskretno ulazio u stan, u tom trenutku se prelomio na jednom od klikera i svojim kratkim, ali snažnim bljeskom obasjao sobu.

– Feri, dečače! – uzviknuo je David i čvrsto zagrlio mog komšiju. Zatim su se nekoliko trenutaka netremice gledali, a onda počeli da se smeju. Iskreni smeh, koji je ispunio moju sobu, trajao je dugo. Sem i ja smo se pogledali i jedan drugom dali do znanja kako bi bilo zgodnije da ih na neko vreme ostavimo same. Trudeći se da budemo što neprimetniji, povukli smo se u drugu sobu i ostavili ih kraj zidane, keramičke peći, u kojoj se veselo poigravao plamičak vatre i počeo da budi njihova sećanja.   

Sem mi je tada ispričao kako su Davidovi roditelji i sestra stradali početkom 1944. godine. Podelili su sudbinu stotina hiljada budimpeštanskih Jevreja, prema kojima je Salašijev režim bio nemilosrdan. Njegovog oca su prvih meseci posle nestanka roditelja čuvale komšije, Ferencovi roditelji, a onda je dečaka prihvatila jedna mađarska porodica koja se potom iselila za Ameriku, gde je kasnije rođen Sem.

– Od oca sam naučio mađarski, mada ne tako dobro… čujete po mom akcentu – rekao je i nasmešio se, kao da se izvinjava. – Nikada posle toga ni moj otac, ni porodica koja ga je usvojila, nisu dolazili u Mađarsku. U našoj kući je to uvek bila tema o kojoj se nije mnogo govorilo, mada smo svi do detalja znali šta se dogodilo tog ranog proleća 1944. godine. I odjednom, pre par nedelja, otac se probudio ranije nego obično, seo za sto i saopštio da ide za Mađarsku. Dobro poznajemo njegovu upornost, tako da nismo ni pokušali da ga nagovorimo da promeni odluku. To je značilo da dolazimo zajedno, jer je samostalno očevo putovanje odmah bilo isključeno, zbog njegovih poznih godina.

Moj gost se potom sa zanimanjem raspitivao o današnjem načinu života u Budimpešti, nekim običajima, mentalitetu ljudi, renoviranju starih zgrada… Kada sam pogledao na sat, shvatio sam da smo u prijatnom ćaskanju proveli dobrih sat vremena, a da se za to vreme njegov otac i čika Ferenc nisu oglasili. Otvorili smo vrata dnevne sobe i zatekli je praznu.

Naša pretpostavka da su, možda, otišli do komšijinog stana, pokazala se kao netačna, jer nam tamo niko nije otvorio. Zajedničke terase, hodnici i unutrašnje dvorište četvorospratne zgrade bili su potpuno prazni, bez ikakvog glasa ili šuma.

– Mislim da znam gde bi mogli da budu… – rekao je zamišljeno Sem.

Upitao me je da li bih krenuo sa njim i pokazao mu put do mesta koje su toga dana on i otac nameravali da posete. Pristao sam, jer nam druge i nije ni bilo. Starce je svakako trebalo pronaći.

Do zgrade Parlamenta stigli smo relativno brzo. Tramvaj 4-6 odvezao nas je do Margitinog mosta, a potom smo seli u čuvenu peštansku dvojku i ubrzo se našli na Košutovom trgu. Pred nama se ukazalo zdanje Parlamenta u svom punom sjaju. Bilo je predveče i prva svetla na toj zgradi, obližnjem dunavskom keju i Lančanom mostu, već su bila upaljena. Sa druge strane Dunava, jasno su se videla svetla na Ribarskoj kuli i budimskom dvorcu, čineći ga veličanstvenim. Budimpešta je blistala u svojoj najsjajnijoj odori i koketno nam kazivala priču o svojoj gospodstvenosti i lepoti.

– Idemo ovuda – dobacio mi je Sem kada smo izašli iz travaja, i mi potom lagano krenusmo prema obali Dunava.

Šetača je bilo vrlo malo, jer je već padao mrak, pa je taj prohladni dan sada postajao još hladniji. Prošli smo kroz podvožnjak koji kompleks Parlamenta deli od šetališta i ubrzo se našli na samoj obali reke, pred prizorom koji sam svih ovih godina svesno zaobilazio i izbegavao. Mnoštvo otpertlanih cipela, od metala, stajalo je razbacano po keju i svedočilo o tamnim stranama čovekove prirode. Znao sam da su se na tom mestu ugasili životi hiljada budimpeštanskih Jevreja, najpre postrojenih uz samu ivicu keja, a potom usmrćenih puščanim hicima. Tela su padala u Dunav i bila nošena brzacima ka rečnom dnu ili do udaljenih obala. Na keju su ostajale samo cipele koje su, prema merilima dželata, bile vrednije od života njihovih vlasnika.

– Rekli su mi da su ih sutradan ovde ubili i da ih je Dunav odneo… – izgovorio je glas jedne od dve crne muške siluete, koje se iznenada ukazaše pred nama.

David i Ferenc sedeli su na nevelikom metalnom postolju za koje su lađari obično vezivali svoje čamce i manje brodove. Tela su im bila skoro naslonjena jedno na drugo i podsetila me na dvojicu dečaka Pavlove ulice, šćućurenih i uplašenih, u malom skrovištu ispod našeg stepeništa.  

Sem je polako zavukao ruku u unutrašnji džep svog kaputa i iz njega izvadio crvenu ružu. Prišao je reci i nešto prošaputao, na jeziku koji nije bio ni mađarski ni engleski, a onda bacio cvet u Dunav. Voda se nakratko poigravala sa ružom i okretala je u krug, a onda ju je naglo ponela i brzo nosila prema Lančanom mostu. Ćutali smo i gledali za njom, sve dok je voda nije prekrila i odnela tamo gde su joj se nadali.

BOŽIĆNA PRIČA

Nekoliko nedelja pred Božić, jedan od mojih najboljih prijatelja je iznenada primljen u bolnicu i hitno operisan. Odmah sam pozvao bolnicu i od dežurnog lekara saznao da se pacijent sada dobro oseća i da postoperativna faza teče svojim uobičajenim tokom.

– Budite bez brige, operacija je uspela. Ako želite, možete već danas da vidite vašeg prijatelja, ali razgovor i duže zadržavanje kraj bolesnika u prvih nekoliko dana nisu preporučljivi – rekao je ljubazni lekar.

Istog popodneva, uputio sam se u bolnicu na periferiji grada. Stigavši, shvatio sam da je zapravo reč o ogromnom kompleksu bolničkih zgrada koje su podsećale na čitav mali grad, sa sopstvenim saobraćajnim pravilima i režimom ponašanja koji se, kako sam odmah uočio, znatno razlikovao od onog u spoljnom svetu. Odeljenje na kojem je ležao moj prijatelj se, sudeći prema postavljenim putokazima, nalazilo na samom kraju bolničkog kompleksa. Da bih stigao dao njega, bilo je potrebno da prepešačim veliko dvorište, a zatim da prečicama najpre dođem do zgrade dečjeg odeljenja. Kako je ona bila direktno povezana sa internim odeljenjem, koje sam tražio, poslednja etapa puta povela me je dugačkim, jednoličnim hodnikom. Iz soba su se čuli dečji glasovi, unoseći živost u ovaj, meni nimalo prijatan ambijent.

Na drvenoj klupici ispred jedne od soba, sedeo je dečak, ne stariji od sedam, osam godina i kroz prozor hodnika posmatrao jednolični krajolik bolničkog dvorišta. Na sebi je imao pidžamu, s tim što su mu noge, verovatno zbog hladnoće, bile obavijene ćebetom. Nije obraćao pažnju na blok za crtanje i kesu sa bojicama koji su stajali kraj njega, već je očigledno bio usredsređen na nešto što je video u dvorištu. Pogledao sam kroz prozor i nisam uočio bilo šta što bi moglo toliko da zaokupi pažnju dečaka njegovog uzrasta.

– Čiko, da li je već stigao Božić? – upitao me je iznenada, radoznalo.

Zastao sam i nasmešio se.

– Nije još stigao, ali će biti tu za nekoliko nedelja. A zašto pitaš?

Dečak je nemoćno spustio ruke na svoja kolena i pogledao me.

– Rekli su mi da ću za Božić moći da izađem odavde, ali… Kada su me doveli bilo je još leto i tada sam bio u sandalama. A sada je već zima… I Božić je u zimu, je li tako?

U bolnici je tada tek započeo dvočasovni termin predviđen za posete pacijentima, što je značilo da imam sasvim dovoljno vremena i da ne treba da žurim. Seo sam kraj dečaka i zamolio ga da mi pokaže svoje crteže. Njegove oči odjednom zablistaše. Brzo je dohvatio blok i pružio mi ga. Odmah sam uočio da dečak ima talenta za crtanje, jer je sve što mi je pokazao bilo veoma realistično i nisam imao utisak da su radovi preda mnom dela deteta tog uzrasta.

– Divni su crteži! Zaista si talentovan! – rekao sam i upitao ga zašto je koristio samo običnu olovku, kada već pri ruci ima kesu puna bojica.

Pogledao je ispred sebe i rekao da je to zato što kroz ovaj prozor nikada nije video druge boje. I zaista, u deliću dvorišta koji se mogao videti kroz ovaj prozor, nije bilo drugih boja osim crne, bele i sive. Nije bilo čak ni snega, koji bi uneo malo živosti u mrtvilo tog nepomičnog prizora.  

– Ali, kada bih imao patike, mogao bih da naslikam lepše slike, jer unaokolo sigurno ima lepših boja.

Odgovorio sam mu da se malo strpi, jer je Božić veoma blizu, a tada će mu roditelji sigurno doneti patike i odvesti ga kući, ako su mu lekari tako obećali.

Dečak se zamislio, pogledao ka dvorištu i jedva čujno rekao:

– Neće. Ja nikada neću imati patike.  

Shvatio sam da bi svako moje novo pitanje dečaku vratilo sećanja koja očito nisu bila lepa. Pozdravili smo se, uz moje obećanje da ćemo se uskoro ponovo videti, pošto će me put do izlaza svakako voditi istim hodnikom. Nastavio sam njime, a kada sam stigao do samog kraja hodnika, okrenuo sam se i video mog malog poznanika kako mi veselo maše. Mahnuo sam i ja njemu, uz osmeh, pre nego što su se bolnička vrata iza mene automatski zatvorila, a to je značilo da sam se već našao na internom odeljenju bolnice.

U razgovoru sa lekarom, saznao sam da moj operisani prijatelj nije životno ugrožen, a da je čitav problem nastao kada se kamen u njegovom buregu naglo pokrenuo i izazvao bolove.  Jedino rešenje bila je operacija. Uspeo sam da nakratko vidim prijatelja, da sa njim prozborim nekoliko rečenica i na osnovu njih zaključim da je u daleko boljem stanju nego što sam očekivao. Rastali smo se, a ja sam obećao da ću ga sutradan ponovo obići i doneti mu neke sitnice koje su mu bile potrebne.

Krenuo sam istim putem natrag i brzo se našao pred vratima dečjeg odeljenja, ali me je medicinska sestra ljubazno zaustavila i obavestila kako je vreme predviđeno za posete isteklo.

– Umesto ovim hodnikom, do izlaza iz bolnice ćete morati spoljnim putem, onim prečicama između zgrada, pa ponovo kroz bolničko dvorište – rekla je i pokazala mi u kom pravcu treba da idem.

Premda se to nije uklapalo u moju nameru da se ponovo sretnem sa dečakom, ipak sam želeo da poštujem kućni red i da ne dovodim sestru, a ni sebe u neprijatnu situaciju. Uostalom, moj novi poznanik i ja ćemo se svakako videti sutradan, mislio sam.

To popodne i veče proveo sam samo sa jednom mišlju: kako to da dečak nikada nije imao sportske patike? Više nije bio tako mali, a u uzrastu od sedam ili osam godina patike su uobičajena obuća za dečake. Naravno, modeli koje sam viđao na dečjim nogama razlikovali su se u zavisnosti i od ukusa, ali i od imovnog stanja roditelja. Ipak, bilo mi je teško da zamislim da ima roditelja koji nikada nisu bili u mogućnosti da svom detetu obezbede makar i najjeftinije sportske patike. 

Te noći sam veoma loše spavao. Ustao sam ranije nego obično i oko osam sati krenuo u nabavku stvari za svog operisanog druga i patika za dečaka. Taj izdatak će biti zanemarljiv u poređenju sa radošću koju ću pred Božić prirediti jednom siromašnom detetu, mislio sam. Kako nisam znao broj njegove obuće, od oka sam izabrao veličinu i model i upitao prodavca da li mogu da zamenim patike, ukoliko veličina eventualno ne bude odgovarajuća.

– Naravno gospodine, imate na raspolaganju rok od tri dana da zamenite patike, bilo da vam se ne dopadaju, ili da broj nije odgovarajući – odgovorio je nasmešeni prodavac i ja sam, ponosan na sebe, za nekoliko trenutaka već bio na putu za bolnicu.

Kada sam stigao u hodnik dečjeg odeljenja, dečak je sedeo i crtao olovkom uobičajeni dvorišni prizor. Nije bilo jednostavno prikrasti se nečujno njegovoj klupi, jer u hodniku nije bilo nikog osim nas dvojice, ali sam nekako uspeo. Stao sam iza njegovih leđa i tiho spustio patike na klupu. Dečak se trgao, ali se nasuprot mom očekivanju, nije obradovao.

– Čije su to patike? Molim vas sklonite ih, jer će sestra strašno da se naljuti. Ovde nije dozvoljeno ostavljati obuću bilo gde! – uzviknuo je, ali kada me je ugledao, lice mu se razvedrilo.

– Hej, čiko, ponovo ste došli! – rekao je veselo i raširio ruke, ali je dodao:

– Sedite slobodno, ali molim vas sklonite patike negde… Ne znam ni čije su.

– Sada su tvoje! – rekao sam i pružio mu ih.

Pogledao me je u neverici:

– Kako? Baš moje?  

– Da, baš tvoje – rekao sam. – Hajde da ih odmah probamo.

Dečakove oči zablistaše, a na licu mu se prvi put pojavio širok, iskreni osmeh. Međutim, kada sam mu pružio jednu patiku, da je proba, radost koja mu je na trenutak zasjala u očima, kao da je iščezla.

– Čiko, ne moram da ih probam. Meni je dovoljno samo da budu tu, kraj mene, da mogu da ih dodirujem, da spavam i da se budim sa njima. Biće isto kao i da sam ih nosio.

Nisam shvatio o čemu ovaj dečak govori. Pomislio sam da mu se ne dopadaju.

– Evo, odmah ću otići u prodavnicu, da ih zamenim za patike neke druge boje, ako ti se ove ne dopadaju – rekao sam, već spreman da se uputim nazad.

– Ne, ne, patike su divne, baš su za mene! Beskrajno vam hvala! – rekao je, ali sam u njegovom glasu osećao neku čudnu uzdržanost.

Sećajući se kako sam kao mali bio veoma stidljiv, pomislio sam da je to slučaj i sa mojim malim prijateljem. Sklonio sam ćebe sa dečakovih nogu, dohvatio jednu patiku i pokušao da mu je obujem. Tada se preda mnom ukazao neočekivani prizor: oba detetova stopala bila su teško deformisana i okrenuta unutra.

Nastupio je tajac i pogledi nam se iznenada sretoše. Dok sam pružao ruku kako bih ga pomilovao po kosi, jedna krupna suza je skliznula niz njegov obraz i zaustavila se na ivici mog dlana. Trudio sam se, koliko sam mogao, da prikrijem svoju zbunjenost i duboki bol koji je u tom trenutku zapretio da će me savladati. Obrisao sam mu obraz i pokušao da ga uverim da ovo nije veliki problem i da ćemo svakako naći neku vrstu patika koja će mu biti udobna.

– Ne, ne, čiko, nema potrebe. Ove su odlične, ja baš njih želim – uzeo je patike u naručje i prigrlio ih. – Obići ću čitav svet sa njima, videćete, i slikaću ga lepim bojama! – rekao je i brzo dohvatio blok i pribor za crtanje.

Osećao sam da bi, ako dalje ovde ostanem, i dečakove i moje emocije možda krenule tokom koji smo i on i ja želeli da izbegnemo. Brzo sam ustao, pod izgovorom da vreme za posete u bolnici ističe, ali uz napomenu da ću i narednih dana dolaziti da pogledam šta je naslikao. Dečaku se dopao moj predlog i na rastanku me zamolio da se sagnem, a onda me je zagrlio i tiho rekao:

– Hvala, moj dragi Deda Mraze! 

Kada sam nakon tri dana ponovo došao na dečje odeljenje, u hodniku sam zatekao dežurnog lekara. Odmah je znao ko sam.

– Naš mali umetnik već dva dana leže i budi se sa onim patikama i čini se da u mislima zaista putuje sa njima. I roditelji su sigurno bili ponosni na njegov slikarski talenat – rekao je, a zatim, uzdahnuvši, dodao:

– Saobraćajna nesreća. Dečaka smo uspeli da spasemo, ali roditelje, nažalost, nismo.

Zajedno smo ušli u sobu dok je dečak spavao i na stočiću kraj kreveta zatekli nekoliko uredno složenih slika, sa motivima mora, planina, parkova, jezera, ali i ulica našeg grada. Lekar mi ih je, jednu po jednu pokazivao i tumačio psihološka značenja motiva koji su se nizali, trudeći se da pronikne u dubinu ličnosti mog malog prijatelja.

Neke od najsjajnijih iskri njegove duše, meni su se ukazale u trenucima kada ih nisam očekivao, niti imao nameru da ih prizovem. Tako nenajavljene su, jačinom svoje svetlosti, dotakle do tada nedodirljive ravni moga bića i promenile ih, zauvek.

 

 

 

 

 

ALESANDRO

Tiha i u svakom pogledu odmerena Pešta, i početkom te zime je ubrzano menjala izgled svojih ulica i trgova i predbožićnu gradsku svakodnevicu činila opuštenijom i vedrijom. Krajem svakog decembra, na nekoliko nedelja, ona postaje neka druga. Božić koji se bližio, uspevao je da joj izmami široki osmeh svojim romantičnim vašarima i donese radost njenim stanovnicima i turistima, naviknutim da se pred praznik dive raskošnim haljinama tako ulepšane Pešte, uživaju u kuvanim vinima koje im spravlja, domaćim kobasicama i langošima što se sami nude sa maštovito ukrašenih vašarskih tezgi na Verešmartijevom i okolnim trgovima.

– Neka bajka počne! – uzviknula je zadovoljno Edit tog popodneva, vrativši se s posla. U ruci je, poput dobitnika neke glavne premije, ponosno držala dve ulaznice i razdragano mahala njima.

Primetila je moj sumnjičavi pogled i odmah poželela da eliminiše mogućnost da se, posle mojih dodatnih pitanja, eventualno ispostavi kako njen izbor baš i nije bio pravi.

– Alesandrov božićni koncert u Bazilici Svetog Ištvana! Šta kažeš?! – uzviknula je oduševljeno i teatralno spustila ulaznice ispred mene.

Edit je vrlo dobro znala da je i meni, kao i njoj, Alesandrovo ime bilo poznato iz medija, koji su tih dana neprekidno najavljivali koncert najboljeg orguljaša na svetu. Oboje smo voleli muziku, ali na takve koncerte smo, sticajem okolnosti, retko odlazili.

– Pa dobro, otići ćemo… – rekao sam, ne pokušavajući da odglumim oduševljenje.

Ništa nije rekla, ali sam joj na licu čitao zadovoljstvo. Uostalom, zašto ne bismo otišli na taj koncert, tim pre što je peštanska Bazilika Svetog Ištvana u očima svakog njenog posetioca pravo svetsko čudo i neiscrpna riznica pozitivnih misli i energije, bio on stanovnik Budimpešte ili stranac.

Koncert je bio zakazan za prvi dan katoličkog Božića, 25. decembar. Taj dan, kao i prethodno veče, a i naredna dva dana, Mađari po tradiciji provode isključivo u krugu svojih porodica. Ulice tada potpuno opuste i grad dobije sasvim drugačiji izgled, meni nikada dopadljiv. Ne sećam se rado prvih božićnih praznika provedenih u Pešti, ali ih i ne zaboravljam. Pamtim ih po vazduhu čija mi je studen ledila dah. To je bila vrsta hladnoće koja mi je, uprkos svojoj snazi, prijala mnogo više od one druge, ljudske. Ta druga hladnoća, za mene je stizala brzo i zaticala me nespremnog, bez zaklona. Bile su to godine kada se život u Pešti, bez obzira na godišnje doba, gasio s prvim sumrakom, a u danima Božića kao da se nije ni rađao. Strancu, nenaviknutom na dane potpunog, kolektivnog muka, takav Božić je na dar nosio izopštenost i njenu veliku, tešku senku, prepunu oštrica. Zvala se samoća. Ja sam joj se kasnije nadao i pobeđivao je, ne remeteći pri tom navike svojih sugrađana, ali su njihove teške božićne ograde za sve koji na njih nismo bili naviknuti, ostajale vidljive, uprkos prividu kako je sve drugačije. Edit, rođena Peštanka, nikada nije shvatala o čemu govorim kada smo kasnije pokretali takve teme, ali joj zbog toga nikada nisam zamerio.

Na Badnji dan, oko podneva, Edit i ja smo prošetali do božićnog vašara na Verešmartijevom trgu i ugrejali se toplim čajem, a zatim nastavili prema Deakovom skveru i usput zastajali pred maštovito ukrašenim i osvetljenom fasadama zgrada prekoputa hotela Kempinski, koje su nas podsećale na velike svetleće kocke leda iz neke zimske bajke. Nastavili smo prema Bazilici Svetog Ištvana i brzo stigli do trga sa kog se pruža predivan pogled na osvetljeni hram.

Gradske vlasti su nedaleko od bazilike i te zime smestile klizalište, a oko njega drvene vašarske tezge sa umetnički oblikovanim predmetima i onima izrađenim rukama darovitih zanatlija. Čitavim trgom širio se neodoljiv miris kuvanog vina koje nas je grejalo dok smo, sa kartonskim čašama u rukama, obilazili vašar bez nekog naročitog plana. Sat na crkvi pokazivao je da je do popodneva, kada se sve radnje, restorani, kafići i vašari u Budimpešti zatvaraju, ostalo još nekoliko sati, tako da nije bilo nikakvog razloga da žurimo.

Kada smo ušli u jedan od kafića nanizanih oko trga, prekoputa bazilike, u nameri da popijemo kafu, shvatili smo da je navala turista tolika da će traženje slobodnog stola biti prava umetnost. I prizemlje i galerija bili su prepuni gostiju, a po koja slobodna stolica mogla se naći samo za stolovima za kojima je neko već sedeo, što nama ipak nije odgovaralo. Prošetali smo prilično prostranim kafeom i kada smo se uverili da mesta zaista nema, uputili smo se ka izlazu, rešeni da u okolnim, poprečnim ulicama pokušamo da pronađemo neko mirnije mesto.

Verovatno shvativši naš problem, čovek koji je sedeo za stolom predviđenim za četiri osobe, pogledao nas je sa zanimanjem. Blago se podigao sa stolice i na engleskom jeziku, osmehujući se u znak dobrodošlice, rekao kako su ostala mesta za njegovim stolom slobodna i da nam stoje na raspolaganju.

– Ja ionako uskoro odlazim… – rekao je.

Na trenutak smo se dvoumili, jer u Mađarskoj nije običaj da se oni koji traže mesto u kafeu pridružuju nepoznatim gostima, za njihovim stolovima, čak i ako su stolice slobodne. Ali, na kraju smo prihvatili njegov predlog, računajući da ni on, a ni mi, nemamo nameru da se u tom kafeu zadržavamo dugo. Seli smo i svoje stolice donekle odmakli od njegove, onoliko koliko je pristojnost nalagala.

Kroz prozor kafea pružao se bajkolik pogled na baziliku i klizalište ispred nje, dok su na trgu već počele da se pale prve svetiljke.

– Da li se sećaš u koliko sati sutra počinje koncert? – upitala me je Edit u jednom trenutku.

Pošto ni ja nisam mogao da se setim tog detalja, otvorila je tašnu, izvadila jednu ulaznicu i pogledala šta na njoj piše.

– Dobro je, nije prerano – rekla je s olakšanjem.

Videvši da Edit drži ulaznicu za koncert, naš slučajni poznanik se uključio u razgovor, upitavši o kakvom je koncertu reč.

– O, pa to je Alesandrov koncert na orguljama. On je sada najpoznatiji svetski orguljaš, verovatno ste čuli za njega – rekla je Edit ponosno.

Čovek koji je bio naših godina, crnpurast, sa kraćom urednom bradom i nešto dužom kosom, malo se zamislio, a onda rekao:

– Kako da ne, poznajem Alesandra. Ja popravljam i štimujem orgulje. Đuzepe, drago mi je – ljubazno nam se predstavio.

– Pa to je divno! – uzviknula Edit i gotovo poskočila sa stolice. – Dakle Đuzepe, vi nam preporučujete sutrašnji koncert, zar ne?

Naš sagovornik se tada uozbiljio i uzdahnuo.

– Gospođo, ne bih to mogao da učinim iz najmanje dva razloga. Prvo, Alesandro je sasvim prosečan muzičar i ime mu je više izvikano u medijima, a drugo, ove orgulje su u takvom stanju da nema tog muzičara koji na njima može da odsvira solidan koncert. Eto, to je moje iskreno mišljenje – rekao je i pogledao nas, očekujući reakciju.

Edit je bila očajna.

– Ali, vi ste majstor za orgulje. Zašto ih ne popravite? – upitala ga je glasom koji je podsećao na vapaj za spas teškog bolesnika.

– Nemoguće gospođo, sve sam već pokušao, a ni Alesandro ne pokazuje neko naročito interesovanje za tako nešto – rekao je prilično ravnodušno i posle kraće pauze dodao:

– Međutim, ako imate karte za prvi red, možda ćete nešto i uspeti da čujete.

Oboje smo tužno odmahnuli glavama i gotovo u glas rekli kako imamo karte za pretposlednji red.

– Pa dobro, barem ćemo se tih sat vremena diviti bazilici. Pre nekoliko godina je obnovljena i sada zaista prekrasno izgleda – rekao sam, ne bih li utešio Edit.

Ona se složila s tim i izgledalo je da se već pomirila sa novim saznanjima. Ipak, nastavila je da se kod našeg novog poznanika raspituje o Alesandru. Posebno ju je interesovalo kako to da jedan osrednji muzičar, kako ga je naš sagovornik okarakterisao, postane svetski poznat.

Čovek je govorio o tome kako je Alesandro postao slavan i zahvaljujući njemu i njegovoj umešnosti da orgulje naštimuje tako tako da je na koncertu gotovo nemogući uočiti falširanje.

– Sigurno je tako, jer, koliko je nama poznato, nijedne novine do sada nisu pisale o tome da Alesandro falšira – rekla je Edit u svoje i moje ime, iako sam ja veoma retko čitao muzičke kritike.

Sudeći po onome što smo upravo čuli od Đuzepea, naša mesta u pretposlednjem redu bazilike nisu obećavala nikakav muzički užitak, ali tu temu nisam spominjao, jer sam na Editinom licu već čitao osećaj krivice zbog lošeg izbora. Đuzepeu smo se zahvalili na iskrenosti, uz zapažanje da se ona danas retko sreće, pogotovo prilikom ovako kratkih susreta.

On je u svom ponašanju imao neposrednost tipičnu za ljude koji dolaze sa juga Evrope i brzo smo prelazili sa teme na temu, tako da je tih sat vremena, koliko smo proveli zajedno u veoma zanimljivom i zabavnom ćaskanju, brzo prošlo. Ni Edit ni meni više nije bilo važno što koncert neće biti od onih vrhunskih, kako smo do maločas mislili. Bili smo zadovoljni što nam je naš sagovornik popravio raspoloženje mnoštvom zanimljivosti koje smo čuli, a posebno svojim živahnim temperamentom. Rastali smo se uz obećanje da ćemo se videti sutradan, na koncertu u bazilici.

Kada smo stigli kući, već je bilo kasno popodne. Usput smo videli kako trgovci i ugostitelji ubrzano zatvaraju svoje radnje i kafiće, vozači autobusa i tramvaja odvoze svoja vozila u garaže, a kontrolori na ulazima u metro stanice obaveštavaju putnike da je i njihovo radno vreme za taj dan isteklo. Budimpešta je tonula u božićni mir, na granici dubokog sna, iz kojeg naredna tri dana niko neće pokušavati da je probudi, niti bi u tome uspeo. Naši sugrađani su se uveliko uvlačili u svoja porodična gnezda iz kojih bi nakratko izlazili samo oni retki, ukoliko su morali da prošetaju svog kućnog ljubimca ili imali neku drugu hitnu potrebu.

Editino i moje mišljenje o takvoj proslavi Božića se pomalo razlikovalo. Dok sam ja, kao neko ko je u Mađarskoj prvih godina boravka bio smatran strancem i koji se jedno vreme tako i osećao, u ovakvoj vrsti višednevnog zamiranja grada video nešto najneprijatnije što me je moglo snaći, ona je na dane Božića gledala kao na priliku da se posveti i sebi i svojim najbližima. Ipak, složili smo se u tome da smo i ona i ja bili u pravu, ali da su okolnosti u kojima smo se tada nalazili učinile da božićne dane ne doživljavamo na isti način.

– Tačno sam znala da sam nešto zaboravila! – uzviknula je odjednom Edit, kada je izvukla ceduljicu iz džepa svog kaputa.

– Pogledaj! – rekla je tužno i pokazala mi spisak nekih sitnica koje je nameravala da kupi u gradu, dok su radnje bile još otvorene. – I šta sada da radim?!

Kako u Pešti nema mnogo prodavnica koje rade non-stop, znao sam samo za jednu takvu, ali je ona bila poprilično udaljena od našeg stana. Ipak, nije bilo druge nego da ponovo obučem kaput i krenem u potragu za namirnicama, jer se bez njih zaista ne bi moglo naredna tri dana. Edit me je poljubila u znak zahvalnosti i obećala da će me, dok se vratim, na stolu čekati nešto što najviše volim. Za mene je to bio veoma jak razlog da požurim, pa sam tako i učinio.

Do malog dragstora na Bulevaru Muzeum bilo mi je potrebno oko pola sata pešačenja. Ulice su već bile potpuno puste, pa mi je usput kroz glavu prošla jeziva pomisao da me na njima verovatno niko ne bi pronašao do sutradan, a možda ni tada, ako bi mi se nešto dogodilo. Ali, brzo sam odagnao takvu pomisao i misli usredsredio na sutrašnji božićni koncert, kada ćemo Edit i ja ipak biti okruženi ljudima, barem tih sat vremena.

Napolju je bilo veoma hladno, pa sam ubrzao korak i žurno ušao u prodavnicu u kojoj osim kasirke nije bilo skoro nikoga. Jedino je kraj automata za kafu stajao neko čije lice, dobrim delom umotano u šal, nisam ni pokušavao da prepoznam, pošto ovo nije bio deo grada u kome bih mogao da sretnem bilo koga meni poznatog. Ali, kako smo se na izlazu gotovo sudarili, pogledali smo jedan drugog i ostali iznenađeni. Bio je to Đuzepe.

Dragstor se nije nalazio u strogom centru grada i bio je prilično daleko od mesta na kojem smo se pre nešto više od sat vremena rastali. Na moje pitanje otkud on ovde, odgovorio je:

– Život teče, prijatelju. Ko ga ne stigne, ostaje sam.

Zatečen ovim rečima, nisam znao šta bih mu u tom trenutku odogovorio. Zaustio sam da ga upitam „zašto sam?“, ali sam shvatio da bi to bilo besmisleno, jer oko nas, verovatno kilomentrima unaokolo, nije bilo nikoga. Njegova samoća bila je tipična sudbina stranca u Budimpešti, u dane Božića.

Da bih prekinuo taj nelagodni tajac, upitao sam ga gde je smešten i da li je zadovoljan hotelom.

– Prezadovoljan sam hotelom, ali ne znam da li ste čuli za „hotelsku samoću“ i da li ste je nekada doživeli?

Setih se da jesam, jednom, i da je ta vrsta samoće bila nešto najneprijatnije čega sam se sećao iz tog perioda života. Prijatelj koga ponekad zateknem kako čudno miče usnama, kao da razgovara sa sobom samim, priznao mi je jednom prilikom da je tu naviku stekao nekih davnih dana, dok je bezuspešno pokušavao da se oslobodi kandži hotelske samoće, koja nije trajala kratko.

– Đuzepe, zašto nas ne biste posetili večeras? Ja sam upravo kupio neke namirnice, a Edit kod kuće već sprema večeru. Siguran sam da bi se i njoj dopala ta ideja, jer smo upravo maločas komentarisali kako ste veoma zanimljiv čovek i inspirativan sagovornik – rekao sam, ali poučen mađarskim iskustvom, nisam očekivao da će moj slučajni poznanik da prihvati poziv nekoga koga je poznavao tek sat ili dva.

Međutim, lice Italijana se odjednom razvedrilo i na njemu se nastanio široki osmeh, koji nije bio kurtoazan.

– Pa… ako ne smetam, rado bih prihvatio ovaj poziv, dragi prijatelju – rekao je, ali je zamolio da najpre taksijem skoknemo do njegovog hotela, a da zatim nastavimo vožnju do našeg stana.

Tako smo i učinili i za nepunih pola sata našli smo se pred Editinim vratima: ja sa kesama punim namirnica, a Đuzepe sa naručjem u kojem je bilo italijanskih vina, maslina, sireva i još koječega. Kada nas je videla, Edit mi je ličila na neku presrećnu devojčicu, kojoj je iznenada ostvarena velika želja i govorila kako je sudbina u sve ovo očigledno umešala svoje prste.

Kao i prethodno u kafeu, i božićno veče je u Đuzepeovom društvu prolazilo veoma brzo. Objašnjavao nam je kako u njegovom rodnom kraju, na jugu Italije, spravljaju vino i maslinovo ulje, u čemu je i on sam kao dete pomagao, zajedno sa još desetak svoje braće i sestara. Edit nam je odala neke tajne spravljanja vina u kraju njenih predaka, u okolini Balatona, a ja sam pokušavao da im objasnim kako se u Šumadiji peče i čuva šljivovica.

– Bili smo vrlo siromašni, ali kao i svi južnjaci, srećni i zadovoljni onim što smo imali. Pored maslina i grožđa, muzika je za nas značila život, a meni je ona danas sve – govorio je Đuzepe i sećao se kako je, kao veoma mlad, naučio zanat kojim se i danas bavi i od kojeg živi.

O muzici i o orguljama više nismo govorili, a ostatak večeri je protekao u prepričavanju nekih neobičnih, veselih detalja iz naših života, uz mnogo smeha.

Prošla je ponoć kada je Đuzepe odlučio da se vrati u hotel, kako bi se odmorio pred sutrašnji koncert. Zahvalio se na večeri i druženju, a pre nego što je izašao, iz kaputa je izvadio dve ulaznice, rekavši:

– Dragi moji, ovo je za vas. Nije svejedno iz kog dela bazilike pratite Alesandrov koncert. Očekujem vas sutra na počasnim mestima. Možda me nećete videti pre koncerta, jer moram sve vreme da brinem o orguljama, ali ćemo se svakako videti na kraju. Obećajte mi da ćete biti moji gosti na ručku, u hotelu. Ako bude prilike, upoznaću vas i sa Alesandrom.

Edit i ja nismo skrivali oduševljenje zbog ovakvog Đuzepeovog gesta i već smo osećali da smo u ovom prijatnom i iskrenom čoveku pronašli novog prijatelja.

U Baziliku Svetog Ištvana smo, sutradan, stigli pola sata pre početka koncerta, ali su gotovo sva mesta već bila popunjena. Na ulazu smo od govorljive portirke saznali da su ulaznice rasprodate još pre nekoliko nedelja.

– Znate li vi ko je Alesandro? Taj ne svira gde god ga pozovu, a kada prihvati, sledi vam dugo čekanje. Divan je, videćete! – rekla je oduševljeno portirka i pokazala nam u kom pravcu treba da idemo. Usput nam je u ruke tutnula program koncerta uz koji je bila odštampana i Alesandrova fotografija. Na njoj je sedeo za orguljama i bio prilično uglađen, uredno izbrijan i kratko ošišan. Edit je zaključila da malo podseća na Đuzepea, s tim što je naš poznanik bio nešto stariji i imao potpuno drugačiji stil odevanja, a i svega ostalog.

Zauzeli smo svoja mesta u prvom redu i divili se novorenoviranom enterijeru bazilike, znajući da je to bio veliki posao i dug proces, koji je trajao čitavih dvadesetak godina. U jednom trenutku, Edit me je blago dodirnula i šapnula da diskretno obratim pažnju na naše okruženje. Tada spazih da u našem redu sede gradonačelnik i njegova supruga, premijer sa svojom svitom i neki ministri, a iza njih ljudi čije funkcije nismo pouzdano znali, ali su nam njihova lica bila poznata iz medija. Naravno, nikakvim komentarima u takvim okolnostima nije bilo mesta, ali sam osećao da je Edit imala mnogo toga da mi kaže u tom trenutku. Šaljivim tonom sam je zamolio da se uzdrži barem do kraja koncerta, što ju je nasmejalo.

Koncert je počeo tako što je, na naše veliko iznenađenje, pred publiku najpre izašao Đuzepe i laganim hodom otišao do prostora u kojem su bile smeštene orgulje, verovatno kako bi isprobao instrument. Publika ga je pozdravila burnim aplauzom, na šta smo se mi samo pogledali i prokomentarisali kako oko nas sede zaista čudni ljudi, koji ne znaju da se aplaudira izvođaču, a ne štimeru. Ipak, bilo nam je drago što je Đuzepe dobio aplauz, jer ga je svojim trudom oko orgulja zaista zaslužio.

Međutim, minuti su prolazili, a on je i dalje svirao, ne prepuštajući instrument Alesandru, koga još nije bilo u našem vidokrugu.

– Sigurno se desilo nešto nepredviđeno – šapnula mi je zabrinuto Edit. – Siroti naš Đuzepe…

Posle desetak minuta, kada je nastupila pauza od nekoliko sekundi, video sam kako je Edit nešto došapnula gradonačelnikovoj supruzi. Ova ju je iznenađeno pogledala i rekla:

– Molim? Pa, ovo je bio Alesandro, zar ga niste prepoznali?

Edit je ostala kao skamenjena, a ni mom zaprepašćenju nije bilo kraja. Nisam bio dovoljno hrabar da je u narednih nekoliko minuta bilo šta pitam, niti da je pogledam. U jednom trenutku, kada je ponovo nastupila pauza, praćena aplauzom, Edit mi je samo tiho rekla:

– Gospode, kakav blam!

Sve vreme je držala u ruci Alesandrovu fotografiju i upoređivala ga sa Đuzepeom. Sličnost je zaista postojala, s tim što je Alesandro u međuvremenu potpuno promenio imidž i od uglađenog Italijana, postao neobrijan i razbarušen.

Ali, već za koji minut, muziciranje našeg prijatelja nas je povelo kroz neke čudesne svetove u kojima do tada nismo boravili. Osećao sam kako njegova muzika ima moć da oblikuje karakter slušalaca i kako u meni budi ono što se teško može reći, a o čemu je ipak nemoguće ćutati.

Naše predivno putovanje iznenada su prekinule ovacije, koje su značile da je čaroliji kraj. Alesandro se vratio pred publiku i pokretom ruke zamolio da aplauz prestane, jer je nešto želeo da kaže.

– Dozvolite mi da danas, na Božić, pred vama izgovorim jednu misao o samoći. Jer, Božić jeste praznik radosti, ali i vreme koje mnogi od nas, sticajem raznih okolnosti, provode u osami. Citiraću jednog velikog književnika, sunarodnika mog dragog srpskog prijatelja. Taj pisac je rekao da u samoći nema mržnje. Osamiti se, znači očistiti se. Sve u samoći postaje uzvišeno, najviše, najdublje. Ako je čovek filozof, on se predaje samoći da bi znao cenu života, viši smisao o svetu, i da bi prišao božanstvu. Samo malog čoveka samoća napravi bolesnim i njegovu dušu otruje sumnjama i ispuni strahom. Ima sveta koji se ne sme okrenuti sam u šumi i koji u strahu od samoće zaluta na otvorenom polju. Za samoću treba biti snažan i duhovitiji nego za najviši svet jednog društva – izgovarao je Alesandro Dučićeve reči i potom dodao:

– Priznaću vam da ja još uvek nisam dosegao takvu snagu i ne znam da li ću. Zato hvala mojim budimpeštanskim prijateljima, ali i svima vama, koji mi pomažete da takvu uzvišenost dostignem – rekao je, a zatim nam prišao i čvrsto nas zagrlio.

U tom trenutku bazilikom se prolomio aplauz koji mora da je trajao veoma dugo, jer mi je Edit, dok su ovacije trajale, u jednom trenutku rekla da je već zbunjena i da ne zna šta sledeće treba da učini. Oči su joj bile pune suza i video sam kako se krajnjim naporom trudi da ih zadrži.

Oboje smo shvatili da se tih dana u naše živote uselio neko veoma drag i neobičan, sa namerom da se u njima zadrži vrlo kratko, ali se ispostavilo da o dužini takvih boravaka i mestu koje će posetilac zauzeti na policama naših sudbina ne odlučujemo ni on, ni mi. Od toga dana, naš dobri Đuzepe je tu i kada ga nema; i kada zatreba, ali i kada mu se ne nadamo. Prijatelj iz davnina, mada ne stari, nalik pažljivo izabranoj knjizi, dragocenoj i nikada potpuno iščitanoj.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

DEVOJČICA SA CRVENIM ŠALOM

Mislio sam da ću taj 31. decembar 2004. godine upamtiti samo po jakoj prehladi, koja me je baš toga dana prikovala za krevet i ugasila nade kako ću tu Novu godinu dočekati u društvu prijatelja, u peštanskom kafeu „Boni i Klajd“. Taj lokal smešten je prekoputa kultnog „Central kafea“, u kojem su se u minulim vekovima okupljali peštanski Srbi. Kafe „Boni i Klajd“ je u novije vreme preuzeo taj primat i postao naše omiljeno sastajalište, što zbog simpatične jednostavnosti svog enterijera, što zbog logike vlasnika da nije korektno vređati inteligenciju gostiju previsokim cenama.
I dok je jedan od dvojice mojih horoskopskih blizanaca, onaj koji uvek gunđa, mudruje i upozorava, govorio kako bi izlazak na snegom i ledom okovanu Vaci ulicu, u kojoj sam tada stanovao i koja je vodila do našeg kafea, za mene bilo veoma rizično, onaj drugi mi je šaputao da moja telesna temperatura od 39 stepeni i nije tako visoka da mi ne bi dozvolila da te večeri barem zavirim u naš kafić i pozdravim staro društvo. „Malo svežeg vazduha će ti dobro doći“, rekao je drugi blizanac i odmah me ubedio kako je vreme da krenem.
Već za koji minut bio sam u Vaci ulici i krupnim koracima grabio prema kafeu, srećan što će mi, makar i na trenutak, sivilo tog bolesničkog dana, veselijim bojama obojiti žagor dragih ljudi i vedrina njihovih lica.
A onda, negde oko polovine ulice, do mene je počeo da dopire predivan ženski glas i jedna setna pesma iz vremena kada je romantika bila sastavni deo naših života i kada je ljudi nisu skrivali. Zbog te francuske šansone uvek bih pojačavao radio, ma šta moji ukućani mislili o tome.
Ispred Angelineuma, nekadašnjeg srpskog ženskog internata, stajala je devojčica ogrnuta crvenim šalom, i svojim božanstvenim glasom pokušavala da oraspoloži prolaznike. Oni, međutim, nisu mnogo marili za darove koje im je devojka nudila. Video sam kako joj je jedan čovek pružio novčić i potom otišao, bez zadržavanja. Moji sugrađani su te večeri, poput mene, hitali na novogodišnji doček, a to je vreme kada su dame po pravilu opsednute svojim izgledom, a gospoda kalkulisanjem troškova koji im te večeri predstoje.
Jedan gospodin je na trenutak zastao pred devojčicom, koja nije mogla imati više od šesnaest godina, i nešto prokomentarisao ženi sa kojom je išao. Ona ga je, međutim, povukla za rukav i rekla: „Hajde, idemo. Da nešto vredi ne bi pevala na ulici“. Mislim da je devojčica čula njen komentar, jer je naglo ućutala, ali nisam imao utisak da ju je to uvredilo.Videvši da sam bio svedok ove scene, blago se nasmešila i rekla, na engleskom:
– Nije jedina, navikla sam.
Za zimske uslove, bila je obučena veoma lagano. Na nogama je imala letnje cipele, a kaputić koji je nosila nikako se ne bi mogao nazvati zimskim. Pružio sam joj novčić, zahvalio se na divnoj pesmi i posle par uopštenih rečenica koje smo razmenili, smislio plan. Objasnio sam joj da u džepu imam ulaznicu za novogodišnji doček, koju zbog bolesti neću moći da iskoristim.
– Veoma mi je žao… Ali mislim da mogu da vam pomognem. Evo, imam tu negde jedan aspirin. To mi je sva priručna apoteka. Sačekajte, pronaći ću ga…
Odmah sam je zaustavio, zahvalio se i objasnio da je moj nazeb prilično ozbiljan i da zahteva drugu vrstu terapije.
– Ali, bio bih srećan da me ti zameniš na dočeku. Društvo je sjajno i siguran sam da će ti se svideti. A ako ti se ne dopadne, posle večere i toplog čaja koji će te svakako okrepiti, možeš da odeš i nastaviš da pevaš. Šta kažeš na to?
Pogledala me je iznenađeno i uozbiljila se. U njenim svetlim očima video sam nepoverenje koje se graničilo sa pritajenim strahom i neizrečeno pitanje: „Šta smeraš sa mnom?“
Shvatio sam njenu bojazan i nisam želeo da insistiram ni na čemu. Predložio sam da zajedno prošetamo do kafea „Boni i Klajd“ koji je bio samo stotinak metara dalje, jer smo se oboje složili da je ta lokacija vrlo frekventna, a time i pogodnija za njen ulični nastup.
Nisam zapamtio ime zemlje iz koje je došla, ali mi je u sećanju ostalo njeno kratko kazivanje o tome da nema roditelje, da je u Budimpešti samo trenutno i da želi da otputuje u Milano, čim sakupi novac za avionsku kartu. Iako je bila vrlo mlada, imala je ponašanje zrele, ponosne osobe.
– Koliko košta karta do Milana? – upitao sam je, trudeći se da to učinim što naivnije, tonom radoznalog turiste. Umesto odgovora, prostrelila me je pogledom, a zatim promenila temu.
Kada smo otvorili vrata kafea „Boni i Klajd“, zapahnuo nas je miris kuvanog vina i veseli, poluglasni žamor, kakav se u inače tihoj Budimpešti može čuti samo u vreme novogodišnjih praznika. Primetio sam da je devojčica prethodno pažljivo osmotrila ambijent kafea čiji je veći deo zastakljen i pogledom okrenut prema ulici. Nijedan deo tog prostora nije bio skriven od pogleda prolaznika. Videvši to, povukla me je u stranu i rekla:
– Moram da vam se izvinim zbog malog nepoverenja koje sam imala kada ste mi spomenuli odlazak na večeru. Znate, ima svakakvih ljudi i svakakvih mesta… Sada vidim da su vam namere bile časne i da ste dobronameran čovek.
– Znači li to da ipak ostaješ? – upitao sam je.
– Pa… Mislim da bih ostala, da se malo ugrejem i eventualno popijem čaj. Posle moram natrag na ulicu, jer je ovo vreme kada verovatno može nešto da se zaradi. Ljudi su veseliji i lepo raspoloženi pred Novu godinu, pa eto, možda se nekome i dopadne moje pevanje… – rekla mi je i pomalo stidljivo pogledala u pravcu mojih prijatelja.
Odgovorio sam joj da imam odličan plan, ali da je uslov da ona ne komentariše ono što ću sada reći. Obećala je.
Otišao sam najpre do šefa našeg nevelikog kafea, a potom i do mojih prijatelja i rekao da mislim da nije red da Novu godinu dočekujemo uz muziku sa radija.
– Ako si mislio da nam ti pevaš, računaj da je već fajront – rekla je moja prijateljica Edit, kojoj su bile vrlo dobro poznate moje glasovne mogućnosti.
Nastupilo je kolektivno olakšanje kada sam im rekao da nemam tu nameru, ali da sam doveo nekoga ko to mnogo bolje radi od svih nas. Upoznao sam ih sa mojom novom poznanicom, koja nije mogla sa sakrije zaprepašćenje zbog moje najave.
– Ali, kako ću… Ja ne znam njihov jezik, ne znam ni kakvu muziku oni vole… – rekla mi je zabrinuto.
Uveravao sam je da ne treba da brine, jer moji prijatelji i ja imamo veoma sličan ukus i da moja zamisao ne podrazumeva celovečernji koncert, već samo nekoliko šansona po njenom izboru. Edit sam potom došapnuo da ovo gostovanje nije besplatno i zamolio je da pri kraju dočeka, diskretno, organizuje među našim prijateljima sakupljanje novca za gošću.
– Molim te, organizuj to tako da konačna suma ne bude manja od cene avionske karte za Milano – rekao sam joj i tutnuo joj u ruku svoj prilog.
– Si šefe! Računaj da je to već završeno. I hvala ti na ovom divnom iznenađenju! – dobacila je i poslala mi poljubac.
Osećao sam da moja temperatura uzima maha i posle jednog ispijenog čaja izvinio sam se prijateljima što moram da ih napustim. Devojčici sam pružio svoju vizit kartu i rekao da mi se slobodno obrati ako joj bilo šta bude potrebno dok je u Budimpešti.
Pocrvenela je i oborila pogled.
– Hvala vam, moj slučajni, nepoznati prijatelju… – rekla je tiho, a kada me je pogledala, spazio sam suze u njenim očima.
– Nijedno prijateljstvo nije slučajno – odgovorio sam. – Kažu da suze za vreme dočeka ne čine dobro, a osim toga, mi ćemo se nekada i negde svakako ponovo videti, zar ne?
– Hoćemo, obećavam! – rekla je i poljubila me u obraz.
*
Od tada do danas, moje staro društvo iz kafea „Boni i Klajd“ se osulo. One koji su otišli zamenila su neka nova lica, ali u taj kafe, ko zna zašto, više ne odlazimo na dočeke Nove godine. Međutim, posećujemo ga u drugim prilikama, posebno zimi, jer se tamo i dalje služi najbolje kuvano vino u Pešti.
– Hej, tražio te je neko ovih dana – doviknuo mi je nedavno Andraš, koji u tom kafeu već godinama radi kao konobar.
– Kako to misliš, „neko“? I zašto ovde? – bio sam iznenađen, jer me još niko nikada nije tražio u kafiću u koji tek povremeno navraćam.
– Ne znam, prijatelju. Dolazila je neka žena i pitala za tebe. Znala je samo tvoje ime, a pošto je srpsko, odmah sam znao o kome se radi. Rekao sam joj da retko navraćaš, ali da postoji mogućnost da ćeš biti tu pred Novu godinu, jer su u ovo vreme ljudi malo slobodniji. Posle je dolazila sa nekim pratiocima, a kada je ponovo došla sama, uspeo sam da je slikam telefonom. Evo, pogledaj, možda je poznaješ.
Na fotografiji je bila meni nepoznata žena, lepa i očigledno veoma negovana. Videlo se da u ruci drži neke papire.
– Da li je nešto ostavila za mene? – upitao sam.
Andraš se počešao po čelu, kao da pokušava da se priseti, a onda nešto upitao svog kolegu za barom. Ovaj je iz stola izvadio beli koverat i pružio mi ga.
Nisam tada očekivao ništa prijatno, ili barem ne interesantno, znajući da razni misionari i akviziteri koriste svaku priliku da ubede ljude kako je ono o čemu imate sasvim različite stavove zapravo idealno za vas.
Ali, ovoga puta nije bilo tako. Iz koverta je izvirilo nekoliko ulaznica za koncert. Pisalo je da milanska Skala u Budimpešti organizuje novogodišnji koncert dve svoje vodeće operske zvezde, koji je trebalo da bude održan upravo toga dana. Na priloženom programu nalazila se fotografija sa likom, koji mi je odnekud bio poznat.
– Hej, Andraš, pa to je ona! Neverovatno! – uzviknuo sam konobaru koji ništa nije shvatao. Video sam da nije ni stigao da se usredsredi na moju priču, jer mu je pogled bio usmeren nekud iza mene, prema izlazu.
U tom trenutku neko me je kucnuo po ramenu i rekao:
– Devojčica sa crvenim šalom je ispunila svoje davno obećanje. Sećate li ga se još uvek, dragi moj peštanski prijatelju?
Okrenuo sam se i ugledao one oči, koje su pre petnaest godina na istom ovom mestu bile uplašene i tužne. Sada su zračile srećom, ali su, kao i one davne večeri, bile ispunjene suzama, koje tek što nisu skliznule niz rumene obraze žene čiji se lik nalazio na ulaznicama za koncert.
Zagrlila me je i ne znam koliko je vremena prošlo u našem ćutanju. Verovatno ne više od nekoliko trenutaka, koji su mi se činili dugi kao večnost.
– Da, moja mala poznanica iz Vaci ulice je ispunila obećanje i ponovo došla, ali sada kao zvezda, zar ne? – rekao sam s ponosom, koji nisam skrivao.
Pocrvenela je isto kao i one večeri, što mi je govorilo da je slava nije promenila.
– Ne bih to tako nazvala… Možda sam uspela u poslu koji volim, i to zahvaljujući čoveku pred kojim sada stojim. To je sve po čemu sam, možda, pomalo drugačija. Hvala vam, od srca – rekla je i poljubila me u obraz, kao i one novogodišnje večeri, na rastanku.
Mora da sam u trenutku i sam pocrveneo, a da bih prikrio svoju zbunjenost, pogledao sam na sat. Učinila je to i ona i zaključila da je do početka koncerta ostalo još svega sat vremena.
– Hajdemo, vreme nam izmiče! – rekla je, blago me dodirnuvši i krenula prema automobilu u kojem nas je čekao vozač. Dok smo koračali, primetio sam kako nas neki od prolaznika sa interesovanjem posmatraju. Dva para su se okrenula za nama i bilo je očigledno da su je prepoznali.
Seli smo i automobil je pojurio u pravcu Arene. Kada sam, usput, pogled bacio na sedište pored mog, ugledao sam nešto za šta mi se učinilo da je mali odevni predmet. Raširio sam ga i ugledao šal žarko crvene boje. Bio je pleten rukom i pomalo pohaban.
– Hej, pa ovo je… – izustio sam, ali me je moja saputnica prekinula svojim značajnim pogledom i osmehom koji mi je rekao sve što sam želeo da znam.
Kada je automobil usporio, nekolicina ljudi je sa zanimanjem i osmesima gledala u našem pravcu.
– Nisu jedini, navikla sam – nasmejala se. Oboje smo znali da je to rečenica koju je izgovorila i one ledene večeri, dok je slušala uvrede prolaznika kojima je želela da ulepša prednovogodišnje veče.
U tom trenutku, vozač je otvorio vrata i pred nama se ukazao deo jednog novog sveta, meni gotovo nestvarnog. To je svet u kojem danas srećno živi devojčica sa zaleđenog pločnika peštanske Vaci ulice i ljubomorno čuva svoju najveću dragocenost: stari, crveni šal.