TAJNA DEČAKA PAVLOVE ULICE

Bila je subota, oko podneva, kada se nepoznati čovek pojavio na mojim vratima. U Budimpešti nije običaj da se u stambene zgrade ulazi i zvoni na vratima stanara bez prethodne komunikacije interfonom, sa ulaza, pa me je ova poseta ne samo iznenadila, već i pomalo onespokojila. Odmah se videlo da moj posetilac nema nikakve veze ni sa vodomerima, niti sa strujomerima, čiji su kontrolori jedini do tada imali običaj da me nenajavljeno posećuju, ali isključivo radnim danima.

Čovek je bio elegantno obučen i pristojan, ali i prilično direktan. Bez ikakvog prethodnog objašnjenja, upitao me je od kada sam vlasnik stana, ko su bili njegovi prethodni stanari i da li poznajem ljude u komšiluku. Najpre sam mu odgovarao, premda vrlo kratko, ali kada su pitanja počela da se nižu, shvatio sam da njegova radoznalost počinje da prelazi granicu pristojnosti.

– Znate, stvar je vrlo delikatna, a priča bi mogla da potraje dugo. Nisam siguran da biste je razumeli na osnovu nekoliko reči kojima bih pokušao da objasnim razlog svoje posete – rekao je na čudno akcentovanom mađarskom jeziku, kada sam ga upitao ko je zapravo on i zašto me ispituje.

Dakle, ovaj čovek bi da uđe u moj stan, pomislio sam i odmah odbacio mogućnost da ga pustim, poučen iskustvima svojih mnogobrojnih sugrađana, opljačkanih na prevaru. Srećom, svi stanovi u našoj zgradi imaju dodatnu zaštitu, u vidu rešetke ugrađene ispred ulaznih vrata, kroz koju se obično odvija komunikacija stanara i njima nepoznatih posetilaca, pa je tako bilo i ovoga puta.

Nisam mu odgovorio ništa konkretno, računajući da će ipak pokušati da mi objasni razlog svoje posete, ukoliko mu je do našeg razgovora zaista stalo.

– Kako to da objasnim… Dole, u kolima, sedi jedan stariji gospodin. Nemojte mu zameriti, ali mislim da bi veoma voleo da vidi zgradu i iznutra – dodao je.

Bio sam zatečen. Stariji gospodin bi da dođe, ne zbog stanara, već zbog zgrade koja nije bila na prodaju i koja je nedavno potpuno renovirana.

– Sigurno ste pogrešili stan, ovde se ništa ne prodaje. Pitajte na drugom spratu… – rekao sam, setivši se u međuvremenu da u našoj zgradi prodaju stan sličan mom.

– Pričekajte, molim vas, nije u pitanju greška! – čuo sam iza već skoro zatvorenih vrata, glas koji je postao gotovo molećiv.

Bio sam skoro siguran da čovek pripada nekoj od onih verskih sekti kojima je dolazak do nekretnina vernika prioritetniji od samog čoveka i spasenja njegove duše. Shvatio sam da ću sa ovima morati drugačije i izašao na zajednički hodnik, rekavši neznancu da bih rado sišao sa njim na ulicu, kako bih kod gospodina koji ga je čekao proverio o čemu se radi. Potom sam pozvono na vrata svog prvog komšije, čika Ferenca i, sigurnosti radi, zamolio ga da mi pričuva ključeve dok se ne vratim. Mom vremešnom susedu očigledno ništa nije bilo jasno kada je promolio glavu na vrata, ali je ipak uzeo ključeve, uz molbu da dođem po njih što pre, jer se upravo spremao da krene u kupovinu.

Žurno smo sišli niz stepenište i na ulazu u zgradu, na samim vratima, zatekli nesvakidašnji prizor. Stariji čovek je stajao pred našim starim, teškim vratima, ovlaš ih dodirivao, kao da nekoga miluje i nešto šaputao. Kada nas je video, kao da se prenuo iz polusna i, pomalo postiđen, zavukao ruke u džepove svog kaputa.

– Tata, da vas upoznam… – rekao je moj mlađi posetilac i predstavio me. Procenio sam da starac, iako vitalan, već gazi svoje osamdesete godine.

– David, drago mi je… – rekao je i odmakao se za korak, a zatim dodao. – Dakle, vi sada živite ove?

Nisam znao da li je uputno da nepoznatim ljudima bilo šta odgovorim na ovakvo pitanje, pa sam ih upitao koga zapravo traže. Moji sagovornici su se pogledali, kao da je svako od njih očekivao da onaj drugi odgovori. Mlađi je zaustio nešto da kaže, ali ga je otac blago dodirnuo rukom i rekao:

– Sem, ja ću…

Zatim se nakašljao i nastavio:

– Vi svakako znate da je ova zgrada prilično stara. Ako ne grešim, građena je krajem devetnaestog veka, kada i većina zgrada u današnjoj Pešti. Samim tim, logično je da je ovde neko živeo mnogo pre današnjih vlasnika, zar ne?

Mora da je izraz mog lica bio krajnje nepoverljiv, kada mi je Sem rekao:

– Ne treba da strepite, gospodine, nismo mi ni lopovi, ni prevaranti. Došli smo samo da moj otac osveži uspomene na neko davno prošlo vreme, koje je proveo u ovom kraju. Sada je, kao što vidite, već stariji čovek, a u to doba se obično javlja potreba za osvrtanjem…

Otac ga je pažljivo slušao i blagim klimanjem glavom potvrđivao njegove reči, prateći krajičkom oka moje reakcije. Zatim je duboko uzdahnuo i rekao:

– Eh, uspomene… Slušao sam neke ljude, kako govore da bi prošlost trebalo svakoga dana ubijati pomalo, da ne bi bolela. Vreme tako ne bismo računali po onome čega nema i ne bismo živeli živote na ivici priviđenja onoga što je prošlo i stvarnosti. Ali, to je lako reći… Mi, dečaci Pavlove ulice, nikada nismo bili kao ostali… – rekao je starac zamišljeno i zaustavio pogled na prozoru moje dnevne sobe.

Nastupio je tajac. David je i dalje gledao ka prozoru, dok je njegov sin prebacivao ključeve automobila iz ruke u ruku, trudeći se da ih nekako uposli i barem nečim ispuni ovu neprijatnu tišinu. Video sam kako se zavesa na čika Ferencovom prozoru, koji se nalazi tačno iznad našeg ulaza, blago pomera.

Shvativši da je starac nekada živeo u našoj zgradi, ponudio sam svojim posetiocima da im otvorim ulazna vrata i da im, ako žele, pomognem da uđu u unutrašnje dvorište.

– Ne, ne… nemojte! To ovog trenutka zaista nije potrebno… – rekao je David, koji se odjednom trgao iz duboke zamišljenosti.

Sada su mi stvari ponovo postajale nejasne. Upitno sam pogledao njegovog sina, koji mi je samo nekoliko minuta pre toga rekao kako bi čovek koji je došao sa njim želeo da pogleda zgradu. Primetivši to, samo je slegao ramenima i tiho rekao:

– Možda sada ipak nije trenutak za posetu… Vidim da je otac prilično potresen.

Stari čovek je sada već gledao prema čika Ferencovom prozoru i, posle nekoliko trenutaka, spustio pogled. Zavesa na prozoru se u tom momentu ponovo pomerila.

Davidov pogled je neko vreme lutao ulicom i između zgrada, ali se videlo kako mu se pribranost vraća. Nešto su šaputali na jeziku koji nije bio mađarski, a zatim rekli kako bi već morali da krenu.

– Ali, ako ste sutra u ovo vreme tu, mi bismo vas ponovo na kratko uznemirili i tada bismo iskoristili vašu ljubaznu ponudu da malo prošetamo po zgradi – rekao je Sem. Složio sam se sa njihovim predlogom, jer sam vikendom ionako najčešće kod kuće.

Kada sam ponovo ušao u zgradu i zakoračio na stepenište, sve mi je odjednom izgledalo drugačije. Živeo sam tu već godinama, ali je ovo za mene, a verovatno i za većinu stanara, bio samo tranzitni prostor, kojim je trebalo što žurnije proći. Napolju bi nas uvek čekale obaveze koje su nam izgledale daleko ozbiljnije, a i korisnije od zagledanja ulaza i stepeništa i razmišljanja o tome ko je tuda sve prolazio, tokom minulog veka. Sada su mi, prvi put, za oko zapali neki ornamenti u unutrašnjosti zgrade i detalji na bogato ukrašenom, metalnom gelenderu stepeništa, koji je očigledno bio vršnjak naše zgrade. Svaki od kamenih stepenika bio je uglačan obućom prolaznika, što mu je davalo dodatni sjaj. Koliko li je ljudi ovuda moralo da prođe, da bi stepenici postali ovako glatki i sjajni, pomislih i setih se kako sam iste takve viđao na ulicama primorskih gradova, kojima su ljudi vekovima, svakodnevno prolazili.   

Trgao sam se kada sam ispred sebe spazio nečije crne cipele. Bio je to čika Ferenc, koga na mađarskom zovemo Feri bači. Ovaj, uvek odmereni gospodin, koji je, kao i većina stanara naše zgrade, bio potpuno nezainteresovan za privatni život svojih komšija, odjednom je postao direktniji i neposredniji.

– Vidim da ste imali posetu… – rekao je i znatiželjno me pogledao, ali nije krio da su mu neki detalji mog razgovora sa posetiocima bili poznati.

– Ponešto sam čuo kroz prozor, premda su mi bili okrenuti leđima – dodao je.

Ukratko sam mu preneo sadržinu svog kratkog susreta sa Davidom i Semom.

– Kažete, dečaci Pavlove ulice… – rekao je Feri bači i zamislio se.

Naravno, meni je od ranije bilo poznato da se naša ulica nekada zvala Pavlova (Pál utca) i da se upravo u njoj odigravala radnja romana Ferenca Molnara “Dečaci Pavlove ulice”, objavljenog početkom dvadesetog veka. Ta knjiga je kasnije postala obavezni deo i naše đačke lektire i nezaboravni dragulj mog detinjstva. Molnar, koji je bio mađarski Jevrejin, početkom Drugog svetskog rata je morao da emigrira za Ameriku, kako bi se spasao od nadolazećeg fašizma. Međutim, uspomena na njega i njegove junake u Pešti i danas živi. Ispred stare zgrade osnovne škole u našem susedstvu, sada se klikera igraju bronzani dečaci Pavlove ulice i podsećaju prolaznike da su, zakoračivši na taj pločnik, zapravo i sami postali deo čudesnog sveta Ferenca Molnara i nas, njegovih čitalaca.  

Lice mog prvog komšije odjednom se promenilo. Na njemu više nije bilo onog prijatnog izraza, koji bi se pri svakom našem susretu pretvarao u ljubazni osmeh, praćen šaljivim komentarima. Prošao je pored mene i kao da me više nije primećivao. Pre nego što su se ulazna vrata za njim zatvorila, čuo sam kako poluglasno šapuće:

– Dečaci Pavlove ulice…

David i Sem su se sutradan pojavili u isto vreme, ali su se ovoga puta poslužili interfonom. Otvorio sam im vrata zgrade pritiskom na dugme i odmah krenuo ka prizemlju. Video sam ih kako polako hodaju našim predvorjem i kako David svom sinu govori nešto vrlo tiho, a potom mu pokazuje neke detalje u tom prostoru. Ozarenog lica, blago je prelazio rukom preko zidnih ornamenata, a meni se činilo kao da u njima vidi nekog svog, dragog.

Zastao sam na odmorištu između prvog sprata i prizemlja, ne želeći da svojim prisustvom remetim trenutke koji su za njih, kako sam osećao, bili veoma važni. Predvorje je bilo prazno, pa su se glasovi lako odbijali o zidove i postajali snažniji. U komunikaciji su se sada služili engleskim jezikom. Setivši se Semovog čudnog akcenta, shvatio sam da je to zapravo njegov maternji jezik.

Kada su stigli do prvog stepenika, ruka starca je lagano prešla preko nekoliko kovanih detalja na crnom, masivnom gelenderu, čiji je luksuzni izgled ukazivao kako se nekada, prilikom gradnje zgrade i stubišta, nije štedelo. Bili su to ostaci jedne drugačije, građanske Pešte, koja doduše i sada dobrim delom čuva svoju patinu, ali je ta borba sve teža i sve grčevitija. Zato se valjda stanovnicima Pešte često čini kako njihov grad, prekrivren ne svima vidljivom pozlatom, polako gubi trku sa ovovekovnim izazovima.

Kada je pokušao da zakorači na drugi stepenik, starac sa blago zateturao i na trenutak mi je izgledalo da će pasti. Pritrčao sam i, zajedno sa Semom, pomogao mu da sedne na stepenište. Sem je prethodno skinuo svoju jaknu i položio je na stepenik, kako bi njegovom ocu bilo udobnije. Videlo se da starac želi nešto da nam kaže.

– Evo, ovde smo Ferenc i ja ostali šćućureni i drhtali onoga dana, kada su izvodili moje roditelje i sestru – počeo je i rukom pokazao u pravcu malog skrovitog ugla ispod stepeništa, gde naš kućepazitelj danas drži pod ključem sredstva za čišćenje.

Glas mu je bio tih i smiren. Govorio je sasvim razgovetno, sa kraćom pauzom posle svake rečenice. 

– Ferenc i ja smo se toga dana upravo vraćali iz škole i stigli, evo, baš dovde, kada smo gore, na spratu, začuli strašnu galamu i neke grube glasove. Brzo smo se sakrili ispod stubišta i odatle gledali kako se moja majka i starija sestra odupiru ljudima sa oružjem, kako se čvrsto hvataju za ovu ogradu i zovu upomoć. Nisu želele da puste gelender, pa su ih na silu odvajali od njega, dok je otac uporno ponavljao da je u pitanju greška i molio vojnike da mu dozvole da objasni da oni nisu ti koje traže. A vojnici su vikali, vikali… Nikada ništa strašnije od toga u svom životu nisam video. Skočio sam, rešen da odem gore i pokušam da odbranim roditelje i sestru, ali me je Ferenc zadržao. Gotovo da smo se potukli u tom malom skloništu. Na kraju je nekako uspeo da me zaustavi. Moj dobri Feri…

Dok je starac govorio, nisam uspevao da vidim Semovo lice, jer je bilo okrenuto u stranu. Ruka mu je drhtala, dok je iz žepa vadio cigaretu i pripaljivao je. Onda je uhvatio očevu ruku i dugo je držao u svojoj.

–  Dok su ih gurali prema izlazu, na momenat sam uhvatio majčin pogled. Tog trenutka je prestala da zapomaže i postala čudnovato mirna, a ja sam osetio kako se u onih par trenutaka, u moju dušu uliva sva ljubav koja je ikada postojala na ovom svetu. To osećanje me je nosilo, hranilo i čuvalo svih ovih godina. Evo, i sada kao da je tu… – rekao je starac, na trenutak ućutao, a zatim dodao:

– Poslednje što sam video u njenim očima, bio je znak da se sakrijem. Poslušao sam je i još dugo, verovatno satima, ostao sa Ferijem u ovom skloništu. Kasnije su nas tu pronašli njegovi roditelji, koji su takođe živeli gore, u stanu prekoputa našeg.

Nastupila je tišina, slična jučerašnjoj, kada je starac dugo i zamišljeno posmatrao prozore naše zgrade. Sem je i sada pokušavao da nekim pokretima, koje je činio bez mnogo smisla, ispuni ovu neprijatnu prazninu.

Upitao sam Davida u kom stanu su tada živeli i on je, pokretom glave, pokazao na moja vrata. Muk koji je ispunio prostor unutrašnjeg dvorišta, bio je dublji i neprijatniji od svih koje sam do tada poznavao. Pogledi nam se na trenutak sretoše. Taj susret verovatno nije trajao dugo, ali je bio dovoljan da u njemu prepoznam dvojicu dečaka Pavlove ulice, kako sa đačkim torbama na leđima, šćućureni ispod našeg stepeništa, proviruju kroz gelender kraj kog smo sada stajali i kako drhteći uče najvažniju i najsuroviju lekciju, koja je zauvek promenila njihove živote.

– Hajdemo… – rekao sam i uhvatio Davida pod ruku.

Kada smo se popeli na prvi sprat, njegovo lice kao da se oraspoložilo, a oči dobile čudan sjaj. Pažljivo je osmotrio čika Ferencova i moja vrata, deo ograde na zajedničkim dvorišnim terasama i ukrašene betonske ploče, kojima su popločani prolazi.  

– Neverovatno, sve je ostalo isto! – rekao je zadovoljno. – Često sam se pitao hoću li išta ovde uspeti da prepoznam, ako jednoga dana ponovo dođem. Strepeo sam, ali sada vidim da se gotovo ništa nije promenilo.

Otvorio sam vrata svog stana i pozvao ih da uđu. Imao sam osećaj da su naše uloge sada promenjene. Kao da sve oko mene i dalje pripada njima, a da sam ja neko ko se ovde obreo slučajno. Iako moj stan nije pretrpan stvarima, pogotovo ne onima koje bi se lako mogle oštetiti, moji posetioci su ulazili polako i vrlo oprezno, onako kako se ulazi u staklarsku radnju prepunu lako lomljivih predmeta. Koraci su im bili tihi, dok sam u Davidovom pogledu prepoznavao neku čudnu mešavinu apsolutnog mira i tihe strepnje, spremne da se svakog trenutka preobrazi u nešto sasvim drugačije. Ulazili smo iz prostorije u prostoriju ćutke, ali ta tišina nije bila od onih neprijatnih. Davidovo lice je sada bilo spokojno. Progovorio je tek kada smo ušli u dnevnu sobu. Stavio je svoj dlan na visoku kaljevu peć i zatvorio oči.

– Još je tu i sve je tako stvarno. Kao da nas je ova peć ponovo okupila i kao da svojom toplotom greje naše sabrane duše… – rekao je, ne skidajući ruku sa tek upaljene peći i nastavio:

– Ovde smo se zajedno smejali, katkad zajedno tugovali, zajedno ručavali, rešavali domaće zadatke, poveravali jedni drugima tajne i maštali. Kraj ove peći nam je majka zašivala žute Davidove zvezde, na revere ili rukave, onoga dana kada su tako naredili. Često sam, svih ovih godina stranstvovanja u Americi, navraćao u ovu sobu i grejao se kraj vaše peći. I danas je osećam kao centar svog univerzuma. Molim vas, ne ljutite se  na ovog dosadnog starca… – rekao je i pogledao me.

– Ne ljutim se. Razumem vas… – odgovorio sam, trudeći se da, što sam veštije mogao, prikrijem svoje emocije koje su već pretile da se otmu kontroli. – U ovoj sobi ste proveli neuporedivo više vremena od mene i iz nje svakako poneli više uspomena nego što ih ja imam.   

– Da, ali neke uspomene su ostale ovde i uporno čekale svoj trenutak – rekao je iznenada neko iza naših leđa.

Okrenuli smo se i ugledali čika Ferenca, kako stoji na mojim vratima. Ruke su mu bile pune staklenih klikera, raznih boja i veličina, a lice krasio široki osmeh, kakav još nikada na njemu nisam video. Jedan neveliki sunčev zrak, koji je sve vreme diskretno ulazio u stan, u tom trenutku se prelomio na jednom od klikera i svojim kratkim, ali snažnim bljeskom obasjao sobu.

– Feri, dečače! – uzviknuo je David i čvrsto zagrlio mog komšiju. Zatim su se nekoliko trenutaka netremice gledali, a onda počeli da se smeju. Iskreni smeh, koji je ispunio moju sobu, trajao je dugo. Sem i ja smo se pogledali i jedan drugom dali do znanja kako bi bilo zgodnije da ih na neko vreme ostavimo same. Trudeći se da budemo što neprimetniji, povukli smo se u drugu sobu i ostavili ih kraj zidane, keramičke peći, u kojoj se veselo poigravao plamičak vatre i počeo da budi njihova sećanja.   

Sem mi je tada ispričao kako su Davidovi roditelji i sestra stradali početkom 1944. godine. Podelili su sudbinu stotina hiljada budimpeštanskih Jevreja, prema kojima je Salašijev režim bio nemilosrdan. Njegovog oca su prvih meseci posle nestanka roditelja čuvale komšije, Ferencovi roditelji, a onda je dečaka prihvatila jedna mađarska porodica koja se potom iselila za Ameriku, gde je kasnije rođen Sem.

– Od oca sam naučio mađarski, mada ne tako dobro… čujete po mom akcentu – rekao je i nasmešio se, kao da se izvinjava. – Nikada posle toga ni moj otac, ni porodica koja ga je usvojila, nisu dolazili u Mađarsku. U našoj kući je to uvek bila tema o kojoj se nije mnogo govorilo, mada smo svi do detalja znali šta se dogodilo tog ranog proleća 1944. godine. I odjednom, pre par nedelja, otac se probudio ranije nego obično, seo za sto i saopštio da ide za Mađarsku. Dobro poznajemo njegovu upornost, tako da nismo ni pokušali da ga nagovorimo da promeni odluku. To je značilo da dolazimo zajedno, jer je samostalno očevo putovanje odmah bilo isključeno, zbog njegovih poznih godina.

Moj gost se potom sa zanimanjem raspitivao o današnjem načinu života u Budimpešti, nekim običajima, mentalitetu ljudi, renoviranju starih zgrada… Kada sam pogledao na sat, shvatio sam da smo u prijatnom ćaskanju proveli dobrih sat vremena, a da se za to vreme njegov otac i čika Ferenc nisu oglasili. Otvorili smo vrata dnevne sobe i zatekli je praznu.

Naša pretpostavka da su, možda, otišli do komšijinog stana, pokazala se kao netačna, jer nam tamo niko nije otvorio. Zajedničke terase, hodnici i unutrašnje dvorište četvorospratne zgrade bili su potpuno prazni, bez ikakvog glasa ili šuma.

– Mislim da znam gde bi mogli da budu… – rekao je zamišljeno Sem.

Upitao me je da li bih krenuo sa njim i pokazao mu put do mesta koje su toga dana on i otac nameravali da posete. Pristao sam, jer nam druge i nije ni bilo. Starce je svakako trebalo pronaći.

Do zgrade Parlamenta stigli smo relativno brzo. Tramvaj 4-6 odvezao nas je do Margitinog mosta, a potom smo seli u čuvenu peštansku dvojku i ubrzo se našli na Košutovom trgu. Pred nama se ukazalo zdanje Parlamenta u svom punom sjaju. Bilo je predveče i prva svetla na toj zgradi, obližnjem dunavskom keju i Lančanom mostu, već su bila upaljena. Sa druge strane Dunava, jasno su se videla svetla na Ribarskoj kuli i budimskom dvorcu, čineći ga veličanstvenim. Budimpešta je blistala u svojoj najsjajnijoj odori i koketno nam kazivala priču o svojoj gospodstvenosti i lepoti.

– Idemo ovuda – dobacio mi je Sem kada smo izašli iz travaja, i mi potom lagano krenusmo prema obali Dunava.

Šetača je bilo vrlo malo, jer je već padao mrak, pa je taj prohladni dan sada postajao još hladniji. Prošli smo kroz podvožnjak koji kompleks Parlamenta deli od šetališta i ubrzo se našli na samoj obali reke, pred prizorom koji sam svih ovih godina svesno zaobilazio i izbegavao. Mnoštvo otpertlanih cipela, od metala, stajalo je razbacano po keju i svedočilo o tamnim stranama čovekove prirode. Znao sam da su se na tom mestu ugasili životi hiljada budimpeštanskih Jevreja, najpre postrojenih uz samu ivicu keja, a potom usmrćenih puščanim hicima. Tela su padala u Dunav i bila nošena brzacima ka rečnom dnu ili do udaljenih obala. Na keju su ostajale samo cipele koje su, prema merilima dželata, bile vrednije od života njihovih vlasnika.

– Rekli su mi da su ih sutradan ovde ubili i da ih je Dunav odneo… – izgovorio je glas jedne od dve crne muške siluete, koje se iznenada ukazaše pred nama.

David i Ferenc sedeli su na nevelikom metalnom postolju za koje su lađari obično vezivali svoje čamce i manje brodove. Tela su im bila skoro naslonjena jedno na drugo i podsetila me na dvojicu dečaka Pavlove ulice, šćućurenih i uplašenih, u malom skrovištu ispod našeg stepeništa.  

Sem je polako zavukao ruku u unutrašnji džep svog kaputa i iz njega izvadio crvenu ružu. Prišao je reci i nešto prošaputao, na jeziku koji nije bio ni mađarski ni engleski, a onda bacio cvet u Dunav. Voda se nakratko poigravala sa ružom i okretala je u krug, a onda ju je naglo ponela i brzo nosila prema Lančanom mostu. Ćutali smo i gledali za njom, sve dok je voda nije prekrila i odnela tamo gde su joj se nadali.

Oglasi

BOŽIĆNA PRIČA

Nekoliko nedelja pred Božić, jedan od mojih najboljih prijatelja je iznenada primljen u bolnicu i hitno operisan. Odmah sam pozvao bolnicu i od dežurnog lekara saznao da se pacijent sada dobro oseća i da postoperativna faza teče svojim uobičajenim tokom.

– Budite bez brige, operacija je uspela. Ako želite, možete već danas da vidite vašeg prijatelja, ali razgovor i duže zadržavanje kraj bolesnika u prvih nekoliko dana nisu preporučljivi – rekao je ljubazni lekar.

Istog popodneva, uputio sam se u bolnicu na periferiji grada. Stigavši, shvatio sam da je zapravo reč o ogromnom kompleksu bolničkih zgrada koje su podsećale na čitav mali grad, sa sopstvenim saobraćajnim pravilima i režimom ponašanja koji se, kako sam odmah uočio, znatno razlikovao od onog u spoljnom svetu. Odeljenje na kojem je ležao moj prijatelj se, sudeći prema postavljenim putokazima, nalazilo na samom kraju bolničkog kompleksa. Da bih stigao dao njega, bilo je potrebno da prepešačim veliko dvorište, a zatim da prečicama najpre dođem do zgrade dečjeg odeljenja. Kako je ona bila direktno povezana sa internim odeljenjem, koje sam tražio, poslednja etapa puta povela me je dugačkim, jednoličnim hodnikom. Iz soba su se čuli dečji glasovi, unoseći živost u ovaj, meni nimalo prijatan ambijent.

Na drvenoj klupici ispred jedne od soba, sedeo je dečak, ne stariji od sedam, osam godina i kroz prozor hodnika posmatrao jednolični krajolik bolničkog dvorišta. Na sebi je imao pidžamu, s tim što su mu noge, verovatno zbog hladnoće, bile obavijene ćebetom. Nije obraćao pažnju na blok za crtanje i kesu sa bojicama koji su stajali kraj njega, već je očigledno bio usredsređen na nešto što je video u dvorištu. Pogledao sam kroz prozor i nisam uočio bilo šta što bi moglo toliko da zaokupi pažnju dečaka njegovog uzrasta.

– Čiko, da li je već stigao Božić? – upitao me je iznenada, radoznalo.

Zastao sam i nasmešio se.

– Nije još stigao, ali će biti tu za nekoliko nedelja. A zašto pitaš?

Dečak je nemoćno spustio ruke na svoja kolena i pogledao me.

– Rekli su mi da ću za Božić moći da izađem odavde, ali… Kada su me doveli bilo je još leto i tada sam bio u sandalama. A sada je već zima… I Božić je u zimu, je li tako?

U bolnici je tada tek započeo dvočasovni termin predviđen za posete pacijentima, što je značilo da imam sasvim dovoljno vremena i da ne treba da žurim. Seo sam kraj dečaka i zamolio ga da mi pokaže svoje crteže. Njegove oči odjednom zablistaše. Brzo je dohvatio blok i pružio mi ga. Odmah sam uočio da dečak ima talenta za crtanje, jer je sve što mi je pokazao bilo veoma realistično i nisam imao utisak da su radovi preda mnom dela deteta tog uzrasta.

– Divni su crteži! Zaista si talentovan! – rekao sam i upitao ga zašto je koristio samo običnu olovku, kada već pri ruci ima kesu puna bojica.

Pogledao je ispred sebe i rekao da je to zato što kroz ovaj prozor nikada nije video druge boje. I zaista, u deliću dvorišta koji se mogao videti kroz ovaj prozor, nije bilo drugih boja osim crne, bele i sive. Nije bilo čak ni snega, koji bi uneo malo živosti u mrtvilo tog nepomičnog prizora.  

– Ali, kada bih imao patike, mogao bih da naslikam lepše slike, jer unaokolo sigurno ima lepših boja.

Odgovorio sam mu da se malo strpi, jer je Božić veoma blizu, a tada će mu roditelji sigurno doneti patike i odvesti ga kući, ako su mu lekari tako obećali.

Dečak se zamislio, pogledao ka dvorištu i jedva čujno rekao:

– Neće. Ja nikada neću imati patike.  

Shvatio sam da bi svako moje novo pitanje dečaku vratilo sećanja koja očito nisu bila lepa. Pozdravili smo se, uz moje obećanje da ćemo se uskoro ponovo videti, pošto će me put do izlaza svakako voditi istim hodnikom. Nastavio sam njime, a kada sam stigao do samog kraja hodnika, okrenuo sam se i video mog malog poznanika kako mi veselo maše. Mahnuo sam i ja njemu, uz osmeh, pre nego što su se bolnička vrata iza mene automatski zatvorila, a to je značilo da sam se već našao na internom odeljenju bolnice.

U razgovoru sa lekarom, saznao sam da moj operisani prijatelj nije životno ugrožen, a da je čitav problem nastao kada se kamen u njegovom buregu naglo pokrenuo i izazvao bolove.  Jedino rešenje bila je operacija. Uspeo sam da nakratko vidim prijatelja, da sa njim prozborim nekoliko rečenica i na osnovu njih zaključim da je u daleko boljem stanju nego što sam očekivao. Rastali smo se, a ja sam obećao da ću ga sutradan ponovo obići i doneti mu neke sitnice koje su mu bile potrebne.

Krenuo sam istim putem natrag i brzo se našao pred vratima dečjeg odeljenja, ali me je medicinska sestra ljubazno zaustavila i obavestila kako je vreme predviđeno za posete isteklo.

– Umesto ovim hodnikom, do izlaza iz bolnice ćete morati spoljnim putem, onim prečicama između zgrada, pa ponovo kroz bolničko dvorište – rekla je i pokazala mi u kom pravcu treba da idem.

Premda se to nije uklapalo u moju nameru da se ponovo sretnem sa dečakom, ipak sam želeo da poštujem kućni red i da ne dovodim sestru, a ni sebe u neprijatnu situaciju. Uostalom, moj novi poznanik i ja ćemo se svakako videti sutradan, mislio sam.

To popodne i veče proveo sam samo sa jednom mišlju: kako to da dečak nikada nije imao sportske patike? Više nije bio tako mali, a u uzrastu od sedam ili osam godina patike su uobičajena obuća za dečake. Naravno, modeli koje sam viđao na dečjim nogama razlikovali su se u zavisnosti i od ukusa, ali i od imovnog stanja roditelja. Ipak, bilo mi je teško da zamislim da ima roditelja koji nikada nisu bili u mogućnosti da svom detetu obezbede makar i najjeftinije sportske patike. 

Te noći sam veoma loše spavao. Ustao sam ranije nego obično i oko osam sati krenuo u nabavku stvari za svog operisanog druga i patika za dečaka. Taj izdatak će biti zanemarljiv u poređenju sa radošću koju ću pred Božić prirediti jednom siromašnom detetu, mislio sam. Kako nisam znao broj njegove obuće, od oka sam izabrao veličinu i model i upitao prodavca da li mogu da zamenim patike, ukoliko veličina eventualno ne bude odgovarajuća.

– Naravno gospodine, imate na raspolaganju rok od tri dana da zamenite patike, bilo da vam se ne dopadaju, ili da broj nije odgovarajući – odgovorio je nasmešeni prodavac i ja sam, ponosan na sebe, za nekoliko trenutaka već bio na putu za bolnicu.

Kada sam stigao u hodnik dečjeg odeljenja, dečak je sedeo i crtao olovkom uobičajeni dvorišni prizor. Nije bilo jednostavno prikrasti se nečujno njegovoj klupi, jer u hodniku nije bilo nikog osim nas dvojice, ali sam nekako uspeo. Stao sam iza njegovih leđa i tiho spustio patike na klupu. Dečak se trgao, ali se nasuprot mom očekivanju, nije obradovao.

– Čije su to patike? Molim vas sklonite ih, jer će sestra strašno da se naljuti. Ovde nije dozvoljeno ostavljati obuću bilo gde! – uzviknuo je, ali kada me je ugledao, lice mu se razvedrilo.

– Hej, čiko, ponovo ste došli! – rekao je veselo i raširio ruke, ali je dodao:

– Sedite slobodno, ali molim vas sklonite patike negde… Ne znam ni čije su.

– Sada su tvoje! – rekao sam i pružio mu ih.

Pogledao me je u neverici:

– Kako? Baš moje?  

– Da, baš tvoje – rekao sam. – Hajde da ih odmah probamo.

Dečakove oči zablistaše, a na licu mu se prvi put pojavio širok, iskreni osmeh. Međutim, kada sam mu pružio jednu patiku, da je proba, radost koja mu je na trenutak zasjala u očima, kao da je iščezla.

– Čiko, ne moram da ih probam. Meni je dovoljno samo da budu tu, kraj mene, da mogu da ih dodirujem, da spavam i da se budim sa njima. Biće isto kao i da sam ih nosio.

Nisam shvatio o čemu ovaj dečak govori. Pomislio sam da mu se ne dopadaju.

– Evo, odmah ću otići u prodavnicu, da ih zamenim za patike neke druge boje, ako ti se ove ne dopadaju – rekao sam, već spreman da se uputim nazad.

– Ne, ne, patike su divne, baš su za mene! Beskrajno vam hvala! – rekao je, ali sam u njegovom glasu osećao neku čudnu uzdržanost.

Sećajući se kako sam kao mali bio veoma stidljiv, pomislio sam da je to slučaj i sa mojim malim prijateljem. Sklonio sam ćebe sa dečakovih nogu, dohvatio jednu patiku i pokušao da mu je obujem. Tada se preda mnom ukazao neočekivani prizor: oba detetova stopala bila su teško deformisana i okrenuta unutra.

Nastupio je tajac i pogledi nam se iznenada sretoše. Dok sam pružao ruku kako bih ga pomilovao po kosi, jedna krupna suza je skliznula niz njegov obraz i zaustavila se na ivici mog dlana. Trudio sam se, koliko sam mogao, da prikrijem svoju zbunjenost i duboki bol koji je u tom trenutku zapretio da će me savladati. Obrisao sam mu obraz i pokušao da ga uverim da ovo nije veliki problem i da ćemo svakako naći neku vrstu patika koja će mu biti udobna.

– Ne, ne, čiko, nema potrebe. Ove su odlične, ja baš njih želim – uzeo je patike u naručje i prigrlio ih. – Obići ću čitav svet sa njima, videćete, i slikaću ga lepim bojama! – rekao je i brzo dohvatio blok i pribor za crtanje.

Osećao sam da bi, ako dalje ovde ostanem, i dečakove i moje emocije možda krenule tokom koji smo i on i ja želeli da izbegnemo. Brzo sam ustao, pod izgovorom da vreme za posete u bolnici ističe, ali uz napomenu da ću i narednih dana dolaziti da pogledam šta je naslikao. Dečaku se dopao moj predlog i na rastanku me zamolio da se sagnem, a onda me je zagrlio i tiho rekao:

– Hvala, moj dragi Deda Mraze! 

Kada sam nakon tri dana ponovo došao na dečje odeljenje, u hodniku sam zatekao dežurnog lekara. Odmah je znao ko sam.

– Naš mali umetnik već dva dana leže i budi se sa onim patikama i čini se da u mislima zaista putuje sa njima. I roditelji su sigurno bili ponosni na njegov slikarski talenat – rekao je, a zatim, uzdahnuvši, dodao:

– Saobraćajna nesreća. Dečaka smo uspeli da spasemo, ali roditelje, nažalost, nismo.

Zajedno smo ušli u sobu dok je dečak spavao i na stočiću kraj kreveta zatekli nekoliko uredno složenih slika, sa motivima mora, planina, parkova, jezera, ali i ulica našeg grada. Lekar mi ih je, jednu po jednu pokazivao i tumačio psihološka značenja motiva koji su se nizali, trudeći se da pronikne u dubinu ličnosti mog malog prijatelja.

Neke od najsjajnijih iskri njegove duše, meni su se ukazale u trenucima kada ih nisam očekivao, niti imao nameru da ih prizovem. Tako nenajavljene su, jačinom svoje svetlosti, dotakle do tada nedodirljive ravni moga bića i promenile ih, zauvek.

 

 

 

 

 

ALESANDRO

Tiha i u svakom pogledu odmerena Pešta, i početkom te zime je ubrzano menjala izgled svojih ulica i trgova i predbožićnu gradsku svakodnevicu činila opuštenijom i vedrijom. Krajem svakog decembra, na nekoliko nedelja, ona postaje neka druga. Božić koji se bližio, uspevao je da joj izmami široki osmeh svojim romantičnim vašarima i donese radost njenim stanovnicima i turistima, naviknutim da se pred praznik dive raskošnim haljinama tako ulepšane Pešte, uživaju u kuvanim vinima koje im spravlja, domaćim kobasicama i langošima što se sami nude sa maštovito ukrašenih vašarskih tezgi na Verešmartijevom i okolnim trgovima.

– Neka bajka počne! – uzviknula je zadovoljno Edit tog popodneva, vrativši se s posla. U ruci je, poput dobitnika neke glavne premije, ponosno držala dve ulaznice i razdragano mahala njima.

Primetila je moj sumnjičavi pogled i odmah poželela da eliminiše mogućnost da se, posle mojih dodatnih pitanja, eventualno ispostavi kako njen izbor baš i nije bio pravi.

– Alesandrov božićni koncert u Bazilici Svetog Ištvana! Šta kažeš?! – uzviknula je oduševljeno i teatralno spustila ulaznice ispred mene.

Edit je vrlo dobro znala da je i meni, kao i njoj, Alesandrovo ime bilo poznato iz medija, koji su tih dana neprekidno najavljivali koncert najboljeg orguljaša na svetu. Oboje smo voleli muziku, ali na takve koncerte smo, sticajem okolnosti, retko odlazili.

– Pa dobro, otići ćemo… – rekao sam, ne pokušavajući da odglumim oduševljenje.

Ništa nije rekla, ali sam joj na licu čitao zadovoljstvo. Uostalom, zašto ne bismo otišli na taj koncert, tim pre što je peštanska Bazilika Svetog Ištvana u očima svakog njenog posetioca pravo svetsko čudo i neiscrpna riznica pozitivnih misli i energije, bio on stanovnik Budimpešte ili stranac.

Koncert je bio zakazan za prvi dan katoličkog Božića, 25. decembar. Taj dan, kao i prethodno veče, a i naredna dva dana, Mađari po tradiciji provode isključivo u krugu svojih porodica. Ulice tada potpuno opuste i grad dobije sasvim drugačiji izgled, meni nikada dopadljiv. Ne sećam se rado prvih božićnih praznika provedenih u Pešti, ali ih i ne zaboravljam. Pamtim ih po vazduhu čija mi je studen ledila dah. To je bila vrsta hladnoće koja mi je, uprkos svojoj snazi, prijala mnogo više od one druge, ljudske. Ta druga hladnoća, za mene je stizala brzo i zaticala me nespremnog, bez zaklona. Bile su to godine kada se život u Pešti, bez obzira na godišnje doba, gasio s prvim sumrakom, a u danima Božića kao da se nije ni rađao. Strancu, nenaviknutom na dane potpunog, kolektivnog muka, takav Božić je na dar nosio izopštenost i njenu veliku, tešku senku, prepunu oštrica. Zvala se samoća. Ja sam joj se kasnije nadao i pobeđivao je, ne remeteći pri tom navike svojih sugrađana, ali su njihove teške božićne ograde za sve koji na njih nismo bili naviknuti, ostajale vidljive, uprkos prividu kako je sve drugačije. Edit, rođena Peštanka, nikada nije shvatala o čemu govorim kada smo kasnije pokretali takve teme, ali joj zbog toga nikada nisam zamerio.

Na Badnji dan, oko podneva, Edit i ja smo prošetali do božićnog vašara na Verešmartijevom trgu i ugrejali se toplim čajem, a zatim nastavili prema Deakovom skveru i usput zastajali pred maštovito ukrašenim i osvetljenom fasadama zgrada prekoputa hotela Kempinski, koje su nas podsećale na velike svetleće kocke leda iz neke zimske bajke. Nastavili smo prema Bazilici Svetog Ištvana i brzo stigli do trga sa kog se pruža predivan pogled na osvetljeni hram.

Gradske vlasti su nedaleko od bazilike i te zime smestile klizalište, a oko njega drvene vašarske tezge sa umetnički oblikovanim predmetima i onima izrađenim rukama darovitih zanatlija. Čitavim trgom širio se neodoljiv miris kuvanog vina koje nas je grejalo dok smo, sa kartonskim čašama u rukama, obilazili vašar bez nekog naročitog plana. Sat na crkvi pokazivao je da je do popodneva, kada se sve radnje, restorani, kafići i vašari u Budimpešti zatvaraju, ostalo još nekoliko sati, tako da nije bilo nikakvog razloga da žurimo.

Kada smo ušli u jedan od kafića nanizanih oko trga, prekoputa bazilike, u nameri da popijemo kafu, shvatili smo da je navala turista tolika da će traženje slobodnog stola biti prava umetnost. I prizemlje i galerija bili su prepuni gostiju, a po koja slobodna stolica mogla se naći samo za stolovima za kojima je neko već sedeo, što nama ipak nije odgovaralo. Prošetali smo prilično prostranim kafeom i kada smo se uverili da mesta zaista nema, uputili smo se ka izlazu, rešeni da u okolnim, poprečnim ulicama pokušamo da pronađemo neko mirnije mesto.

Verovatno shvativši naš problem, čovek koji je sedeo za stolom predviđenim za četiri osobe, pogledao nas je sa zanimanjem. Blago se podigao sa stolice i na engleskom jeziku, osmehujući se u znak dobrodošlice, rekao kako su ostala mesta za njegovim stolom slobodna i da nam stoje na raspolaganju.

– Ja ionako uskoro odlazim… – rekao je.

Na trenutak smo se dvoumili, jer u Mađarskoj nije običaj da se oni koji traže mesto u kafeu pridružuju nepoznatim gostima, za njihovim stolovima, čak i ako su stolice slobodne. Ali, na kraju smo prihvatili njegov predlog, računajući da ni on, a ni mi, nemamo nameru da se u tom kafeu zadržavamo dugo. Seli smo i svoje stolice donekle odmakli od njegove, onoliko koliko je pristojnost nalagala.

Kroz prozor kafea pružao se bajkolik pogled na baziliku i klizalište ispred nje, dok su na trgu već počele da se pale prve svetiljke.

– Da li se sećaš u koliko sati sutra počinje koncert? – upitala me je Edit u jednom trenutku.

Pošto ni ja nisam mogao da se setim tog detalja, otvorila je tašnu, izvadila jednu ulaznicu i pogledala šta na njoj piše.

– Dobro je, nije prerano – rekla je s olakšanjem.

Videvši da Edit drži ulaznicu za koncert, naš slučajni poznanik se uključio u razgovor, upitavši o kakvom je koncertu reč.

– O, pa to je Alesandrov koncert na orguljama. On je sada najpoznatiji svetski orguljaš, verovatno ste čuli za njega – rekla je Edit ponosno.

Čovek koji je bio naših godina, crnpurast, sa kraćom urednom bradom i nešto dužom kosom, malo se zamislio, a onda rekao:

– Kako da ne, poznajem Alesandra. Ja popravljam i štimujem orgulje. Đuzepe, drago mi je – ljubazno nam se predstavio.

– Pa to je divno! – uzviknula Edit i gotovo poskočila sa stolice. – Dakle Đuzepe, vi nam preporučujete sutrašnji koncert, zar ne?

Naš sagovornik se tada uozbiljio i uzdahnuo.

– Gospođo, ne bih to mogao da učinim iz najmanje dva razloga. Prvo, Alesandro je sasvim prosečan muzičar i ime mu je više izvikano u medijima, a drugo, ove orgulje su u takvom stanju da nema tog muzičara koji na njima može da odsvira solidan koncert. Eto, to je moje iskreno mišljenje – rekao je i pogledao nas, očekujući reakciju.

Edit je bila očajna.

– Ali, vi ste majstor za orgulje. Zašto ih ne popravite? – upitala ga je glasom koji je podsećao na vapaj za spas teškog bolesnika.

– Nemoguće gospođo, sve sam već pokušao, a ni Alesandro ne pokazuje neko naročito interesovanje za tako nešto – rekao je prilično ravnodušno i posle kraće pauze dodao:

– Međutim, ako imate karte za prvi red, možda ćete nešto i uspeti da čujete.

Oboje smo tužno odmahnuli glavama i gotovo u glas rekli kako imamo karte za pretposlednji red.

– Pa dobro, barem ćemo se tih sat vremena diviti bazilici. Pre nekoliko godina je obnovljena i sada zaista prekrasno izgleda – rekao sam, ne bih li utešio Edit.

Ona se složila s tim i izgledalo je da se već pomirila sa novim saznanjima. Ipak, nastavila je da se kod našeg novog poznanika raspituje o Alesandru. Posebno ju je interesovalo kako to da jedan osrednji muzičar, kako ga je naš sagovornik okarakterisao, postane svetski poznat.

Čovek je govorio o tome kako je Alesandro postao slavan i zahvaljujući njemu i njegovoj umešnosti da orgulje naštimuje tako tako da je na koncertu gotovo nemogući uočiti falširanje.

– Sigurno je tako, jer, koliko je nama poznato, nijedne novine do sada nisu pisale o tome da Alesandro falšira – rekla je Edit u svoje i moje ime, iako sam ja veoma retko čitao muzičke kritike.

Sudeći po onome što smo upravo čuli od Đuzepea, naša mesta u pretposlednjem redu bazilike nisu obećavala nikakav muzički užitak, ali tu temu nisam spominjao, jer sam na Editinom licu već čitao osećaj krivice zbog lošeg izbora. Đuzepeu smo se zahvalili na iskrenosti, uz zapažanje da se ona danas retko sreće, pogotovo prilikom ovako kratkih susreta.

On je u svom ponašanju imao neposrednost tipičnu za ljude koji dolaze sa juga Evrope i brzo smo prelazili sa teme na temu, tako da je tih sat vremena, koliko smo proveli zajedno u veoma zanimljivom i zabavnom ćaskanju, brzo prošlo. Ni Edit ni meni više nije bilo važno što koncert neće biti od onih vrhunskih, kako smo do maločas mislili. Bili smo zadovoljni što nam je naš sagovornik popravio raspoloženje mnoštvom zanimljivosti koje smo čuli, a posebno svojim živahnim temperamentom. Rastali smo se uz obećanje da ćemo se videti sutradan, na koncertu u bazilici.

Kada smo stigli kući, već je bilo kasno popodne. Usput smo videli kako trgovci i ugostitelji ubrzano zatvaraju svoje radnje i kafiće, vozači autobusa i tramvaja odvoze svoja vozila u garaže, a kontrolori na ulazima u metro stanice obaveštavaju putnike da je i njihovo radno vreme za taj dan isteklo. Budimpešta je tonula u božićni mir, na granici dubokog sna, iz kojeg naredna tri dana niko neće pokušavati da je probudi, niti bi u tome uspeo. Naši sugrađani su se uveliko uvlačili u svoja porodična gnezda iz kojih bi nakratko izlazili samo oni retki, ukoliko su morali da prošetaju svog kućnog ljubimca ili imali neku drugu hitnu potrebu.

Editino i moje mišljenje o takvoj proslavi Božića se pomalo razlikovalo. Dok sam ja, kao neko ko je u Mađarskoj prvih godina boravka bio smatran strancem i koji se jedno vreme tako i osećao, u ovakvoj vrsti višednevnog zamiranja grada video nešto najneprijatnije što me je moglo snaći, ona je na dane Božića gledala kao na priliku da se posveti i sebi i svojim najbližima. Ipak, složili smo se u tome da smo i ona i ja bili u pravu, ali da su okolnosti u kojima smo se tada nalazili učinile da božićne dane ne doživljavamo na isti način.

– Tačno sam znala da sam nešto zaboravila! – uzviknula je odjednom Edit, kada je izvukla ceduljicu iz džepa svog kaputa.

– Pogledaj! – rekla je tužno i pokazala mi spisak nekih sitnica koje je nameravala da kupi u gradu, dok su radnje bile još otvorene. – I šta sada da radim?!

Kako u Pešti nema mnogo prodavnica koje rade non-stop, znao sam samo za jednu takvu, ali je ona bila poprilično udaljena od našeg stana. Ipak, nije bilo druge nego da ponovo obučem kaput i krenem u potragu za namirnicama, jer se bez njih zaista ne bi moglo naredna tri dana. Edit me je poljubila u znak zahvalnosti i obećala da će me, dok se vratim, na stolu čekati nešto što najviše volim. Za mene je to bio veoma jak razlog da požurim, pa sam tako i učinio.

Do malog dragstora na Bulevaru Muzeum bilo mi je potrebno oko pola sata pešačenja. Ulice su već bile potpuno puste, pa mi je usput kroz glavu prošla jeziva pomisao da me na njima verovatno niko ne bi pronašao do sutradan, a možda ni tada, ako bi mi se nešto dogodilo. Ali, brzo sam odagnao takvu pomisao i misli usredsredio na sutrašnji božićni koncert, kada ćemo Edit i ja ipak biti okruženi ljudima, barem tih sat vremena.

Napolju je bilo veoma hladno, pa sam ubrzao korak i žurno ušao u prodavnicu u kojoj osim kasirke nije bilo skoro nikoga. Jedino je kraj automata za kafu stajao neko čije lice, dobrim delom umotano u šal, nisam ni pokušavao da prepoznam, pošto ovo nije bio deo grada u kome bih mogao da sretnem bilo koga meni poznatog. Ali, kako smo se na izlazu gotovo sudarili, pogledali smo jedan drugog i ostali iznenađeni. Bio je to Đuzepe.

Dragstor se nije nalazio u strogom centru grada i bio je prilično daleko od mesta na kojem smo se pre nešto više od sat vremena rastali. Na moje pitanje otkud on ovde, odgovorio je:

– Život teče, prijatelju. Ko ga ne stigne, ostaje sam.

Zatečen ovim rečima, nisam znao šta bih mu u tom trenutku odogovorio. Zaustio sam da ga upitam “zašto sam?”, ali sam shvatio da bi to bilo besmisleno, jer oko nas, verovatno kilomentrima unaokolo, nije bilo nikoga. Njegova samoća bila je tipična sudbina stranca u Budimpešti, u dane Božića.

Da bih prekinuo taj nelagodni tajac, upitao sam ga gde je smešten i da li je zadovoljan hotelom.

– Prezadovoljan sam hotelom, ali ne znam da li ste čuli za “hotelsku samoću” i da li ste je nekada doživeli?

Setih se da jesam, jednom, i da je ta vrsta samoće bila nešto najneprijatnije čega sam se sećao iz tog perioda života. Prijatelj koga ponekad zateknem kako čudno miče usnama, kao da razgovara sa sobom samim, priznao mi je jednom prilikom da je tu naviku stekao nekih davnih dana, dok je bezuspešno pokušavao da se oslobodi kandži hotelske samoće, koja nije trajala kratko.

– Đuzepe, zašto nas ne biste posetili večeras? Ja sam upravo kupio neke namirnice, a Edit kod kuće već sprema večeru. Siguran sam da bi se i njoj dopala ta ideja, jer smo upravo maločas komentarisali kako ste veoma zanimljiv čovek i inspirativan sagovornik – rekao sam, ali poučen mađarskim iskustvom, nisam očekivao da će moj slučajni poznanik da prihvati poziv nekoga koga je poznavao tek sat ili dva.

Međutim, lice Italijana se odjednom razvedrilo i na njemu se nastanio široki osmeh, koji nije bio kurtoazan.

– Pa… ako ne smetam, rado bih prihvatio ovaj poziv, dragi prijatelju – rekao je, ali je zamolio da najpre taksijem skoknemo do njegovog hotela, a da zatim nastavimo vožnju do našeg stana.

Tako smo i učinili i za nepunih pola sata našli smo se pred Editinim vratima: ja sa kesama punim namirnica, a Đuzepe sa naručjem u kojem je bilo italijanskih vina, maslina, sireva i još koječega. Kada nas je videla, Edit mi je ličila na neku presrećnu devojčicu, kojoj je iznenada ostvarena velika želja i govorila kako je sudbina u sve ovo očigledno umešala svoje prste.

Kao i prethodno u kafeu, i božićno veče je u Đuzepeovom društvu prolazilo veoma brzo. Objašnjavao nam je kako u njegovom rodnom kraju, na jugu Italije, spravljaju vino i maslinovo ulje, u čemu je i on sam kao dete pomagao, zajedno sa još desetak svoje braće i sestara. Edit nam je odala neke tajne spravljanja vina u kraju njenih predaka, u okolini Balatona, a ja sam pokušavao da im objasnim kako se u Šumadiji peče i čuva šljivovica.

– Bili smo vrlo siromašni, ali kao i svi južnjaci, srećni i zadovoljni onim što smo imali. Pored maslina i grožđa, muzika je za nas značila život, a meni je ona danas sve – govorio je Đuzepe i sećao se kako je, kao veoma mlad, naučio zanat kojim se i danas bavi i od kojeg živi.

O muzici i o orguljama više nismo govorili, a ostatak večeri je protekao u prepričavanju nekih neobičnih, veselih detalja iz naših života, uz mnogo smeha.

Prošla je ponoć kada je Đuzepe odlučio da se vrati u hotel, kako bi se odmorio pred sutrašnji koncert. Zahvalio se na večeri i druženju, a pre nego što je izašao, iz kaputa je izvadio dve ulaznice, rekavši:

– Dragi moji, ovo je za vas. Nije svejedno iz kog dela bazilike pratite Alesandrov koncert. Očekujem vas sutra na počasnim mestima. Možda me nećete videti pre koncerta, jer moram sve vreme da brinem o orguljama, ali ćemo se svakako videti na kraju. Obećajte mi da ćete biti moji gosti na ručku, u hotelu. Ako bude prilike, upoznaću vas i sa Alesandrom.

Edit i ja nismo skrivali oduševljenje zbog ovakvog Đuzepeovog gesta i već smo osećali da smo u ovom prijatnom i iskrenom čoveku pronašli novog prijatelja.

U Baziliku Svetog Ištvana smo, sutradan, stigli pola sata pre početka koncerta, ali su gotovo sva mesta već bila popunjena. Na ulazu smo od govorljive portirke saznali da su ulaznice rasprodate još pre nekoliko nedelja.

– Znate li vi ko je Alesandro? Taj ne svira gde god ga pozovu, a kada prihvati, sledi vam dugo čekanje. Divan je, videćete! – rekla je oduševljeno portirka i pokazala nam u kom pravcu treba da idemo. Usput nam je u ruke tutnula program koncerta uz koji je bila odštampana i Alesandrova fotografija. Na njoj je sedeo za orguljama i bio prilično uglađen, uredno izbrijan i kratko ošišan. Edit je zaključila da malo podseća na Đuzepea, s tim što je naš poznanik bio nešto stariji i imao potpuno drugačiji stil odevanja, a i svega ostalog.

Zauzeli smo svoja mesta u prvom redu i divili se novorenoviranom enterijeru bazilike, znajući da je to bio veliki posao i dug proces, koji je trajao čitavih dvadesetak godina. U jednom trenutku, Edit me je blago dodirnula i šapnula da diskretno obratim pažnju na naše okruženje. Tada spazih da u našem redu sede gradonačelnik i njegova supruga, premijer sa svojom svitom i neki ministri, a iza njih ljudi čije funkcije nismo pouzdano znali, ali su nam njihova lica bila poznata iz medija. Naravno, nikakvim komentarima u takvim okolnostima nije bilo mesta, ali sam osećao da je Edit imala mnogo toga da mi kaže u tom trenutku. Šaljivim tonom sam je zamolio da se uzdrži barem do kraja koncerta, što ju je nasmejalo.

Koncert je počeo tako što je, na naše veliko iznenađenje, pred publiku najpre izašao Đuzepe i laganim hodom otišao do prostora u kojem su bile smeštene orgulje, verovatno kako bi isprobao instrument. Publika ga je pozdravila burnim aplauzom, na šta smo se mi samo pogledali i prokomentarisali kako oko nas sede zaista čudni ljudi, koji ne znaju da se aplaudira izvođaču, a ne štimeru. Ipak, bilo nam je drago što je Đuzepe dobio aplauz, jer ga je svojim trudom oko orgulja zaista zaslužio.

Međutim, minuti su prolazili, a on je i dalje svirao, ne prepuštajući instrument Alesandru, koga još nije bilo u našem vidokrugu.

– Sigurno se desilo nešto nepredviđeno – šapnula mi je zabrinuto Edit. – Siroti naš Đuzepe…

Posle desetak minuta, kada je nastupila pauza od nekoliko sekundi, video sam kako je Edit nešto došapnula gradonačelnikovoj supruzi. Ova ju je iznenađeno pogledala i rekla:

– Molim? Pa, ovo je bio Alesandro, zar ga niste prepoznali?

Edit je ostala kao skamenjena, a ni mom zaprepašćenju nije bilo kraja. Nisam bio dovoljno hrabar da je u narednih nekoliko minuta bilo šta pitam, niti da je pogledam. U jednom trenutku, kada je ponovo nastupila pauza, praćena aplauzom, Edit mi je samo tiho rekla:

– Gospode, kakav blam!

Sve vreme je držala u ruci Alesandrovu fotografiju i upoređivala ga sa Đuzepeom. Sličnost je zaista postojala, s tim što je Alesandro u međuvremenu potpuno promenio imidž i od uglađenog Italijana, postao neobrijan i razbarušen.

Ali, već za koji minut, muziciranje našeg prijatelja nas je povelo kroz neke čudesne svetove u kojima do tada nismo boravili. Osećao sam kako njegova muzika ima moć da oblikuje karakter slušalaca i kako u meni budi ono što se teško može reći, a o čemu je ipak nemoguće ćutati.

Naše predivno putovanje iznenada su prekinule ovacije, koje su značile da je čaroliji kraj. Alesandro se vratio pred publiku i pokretom ruke zamolio da aplauz prestane, jer je nešto želeo da kaže.

– Dozvolite mi da danas, na Božić, pred vama izgovorim jednu misao o samoći. Jer, Božić jeste praznik radosti, ali i vreme koje mnogi od nas, sticajem raznih okolnosti, provode u osami. Citiraću jednog velikog književnika, sunarodnika mog dragog srpskog prijatelja. Taj pisac je rekao da u samoći nema mržnje. Osamiti se, znači očistiti se. Sve u samoći postaje uzvišeno, najviše, najdublje. Ako je čovek filozof, on se predaje samoći da bi znao cenu života, viši smisao o svetu, i da bi prišao božanstvu. Samo malog čoveka samoća napravi bolesnim i njegovu dušu otruje sumnjama i ispuni strahom. Ima sveta koji se ne sme okrenuti sam u šumi i koji u strahu od samoće zaluta na otvorenom polju. Za samoću treba biti snažan i duhovitiji nego za najviši svet jednog društva – izgovarao je Alesandro Dučićeve reči i potom dodao:

– Priznaću vam da ja još uvek nisam dosegao takvu snagu i ne znam da li ću. Zato hvala mojim budimpeštanskim prijateljima, ali i svima vama, koji mi pomažete da takvu uzvišenost dostignem – rekao je, a zatim nam prišao i čvrsto nas zagrlio.

U tom trenutku bazilikom se prolomio aplauz koji mora da je trajao veoma dugo, jer mi je Edit, dok su ovacije trajale, u jednom trenutku rekla da je već zbunjena i da ne zna šta sledeće treba da učini. Oči su joj bile pune suza i video sam kako se krajnjim naporom trudi da ih zadrži.

Oboje smo shvatili da se tih dana u naše živote uselio neko veoma drag i neobičan, sa namerom da se u njima zadrži vrlo kratko, ali se ispostavilo da o dužini takvih boravaka i mestu koje će posetilac zauzeti na policama naših sudbina ne odlučujemo ni on, ni mi. Od toga dana, naš dobri Đuzepe je tu i kada ga nema; i kada zatreba, ali i kada mu se ne nadamo. Prijatelj iz davnina, mada ne stari, nalik pažljivo izabranoj knjizi, dragocenoj i nikada potpuno iščitanoj.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

DEVOJČICA SA CRVENIM ŠALOM

Mislio sam da ću taj 31. decembar 2004. godine upamtiti samo po jakoj prehladi, koja me je baš toga dana prikovala za krevet i ugasila nade kako ću tu Novu godinu dočekati u društvu prijatelja, u peštanskom kafeu “Boni i Klajd”. Taj lokal smešten je prekoputa kultnog “Central kafea”, u kojem su se u minulim vekovima okupljali peštanski Srbi. Kafe “Boni i Klajd” je u novije vreme preuzeo taj primat i postao naše omiljeno sastajalište, što zbog simpatične jednostavnosti svog enterijera, što zbog logike vlasnika da nije korektno vređati inteligenciju gostiju previsokim cenama.
I dok je jedan od dvojice mojih horoskopskih blizanaca, onaj koji uvek gunđa, mudruje i upozorava, govorio kako bi izlazak na snegom i ledom okovanu Vaci ulicu, u kojoj sam tada stanovao i koja je vodila do našeg kafea, za mene bilo veoma rizično, onaj drugi mi je šaputao da moja telesna temperatura od 39 stepeni i nije tako visoka da mi ne bi dozvolila da te večeri barem zavirim u naš kafić i pozdravim staro društvo. “Malo svežeg vazduha će ti dobro doći”, rekao je drugi blizanac i odmah me ubedio kako je vreme da krenem.
Već za koji minut bio sam u Vaci ulici i krupnim koracima grabio prema kafeu, srećan što će mi, makar i na trenutak, sivilo tog bolesničkog dana, veselijim bojama obojiti žagor dragih ljudi i vedrina njihovih lica.
A onda, negde oko polovine ulice, do mene je počeo da dopire predivan ženski glas i jedna setna pesma iz vremena kada je romantika bila sastavni deo naših života i kada je ljudi nisu skrivali. Zbog te francuske šansone uvek bih pojačavao radio, ma šta moji ukućani mislili o tome.
Ispred Angelineuma, nekadašnjeg srpskog ženskog internata, stajala je devojčica ogrnuta crvenim šalom, i svojim božanstvenim glasom pokušavala da oraspoloži prolaznike. Oni, međutim, nisu mnogo marili za darove koje im je devojka nudila. Video sam kako joj je jedan čovek pružio novčić i potom otišao, bez zadržavanja. Moji sugrađani su te večeri, poput mene, hitali na novogodišnji doček, a to je vreme kada su dame po pravilu opsednute svojim izgledom, a gospoda kalkulisanjem troškova koji im te večeri predstoje.
Jedan gospodin je na trenutak zastao pred devojčicom, koja nije mogla imati više od šesnaest godina, i nešto prokomentarisao ženi sa kojom je išao. Ona ga je, međutim, povukla za rukav i rekla: “Hajde, idemo. Da nešto vredi ne bi pevala na ulici”. Mislim da je devojčica čula njen komentar, jer je naglo ućutala, ali nisam imao utisak da ju je to uvredilo.Videvši da sam bio svedok ove scene, blago se nasmešila i rekla, na engleskom:
– Nije jedina, navikla sam.
Za zimske uslove, bila je obučena veoma lagano. Na nogama je imala letnje cipele, a kaputić koji je nosila nikako se ne bi mogao nazvati zimskim. Pružio sam joj novčić, zahvalio se na divnoj pesmi i posle par uopštenih rečenica koje smo razmenili, smislio plan. Objasnio sam joj da u džepu imam ulaznicu za novogodišnji doček, koju zbog bolesti neću moći da iskoristim.
– Veoma mi je žao… Ali mislim da mogu da vam pomognem. Evo, imam tu negde jedan aspirin. To mi je sva priručna apoteka. Sačekajte, pronaći ću ga…
Odmah sam je zaustavio, zahvalio se i objasnio da je moj nazeb prilično ozbiljan i da zahteva drugu vrstu terapije.
– Ali, bio bih srećan da me ti zameniš na dočeku. Društvo je sjajno i siguran sam da će ti se svideti. A ako ti se ne dopadne, posle večere i toplog čaja koji će te svakako okrepiti, možeš da odeš i nastaviš da pevaš. Šta kažeš na to?
Pogledala me je iznenađeno i uozbiljila se. U njenim svetlim očima video sam nepoverenje koje se graničilo sa pritajenim strahom i neizrečeno pitanje: “Šta smeraš sa mnom?”
Shvatio sam njenu bojazan i nisam želeo da insistiram ni na čemu. Predložio sam da zajedno prošetamo do kafea “Boni i Klajd” koji je bio samo stotinak metara dalje, jer smo se oboje složili da je ta lokacija vrlo frekventna, a time i pogodnija za njen ulični nastup.
Nisam zapamtio ime zemlje iz koje je došla, ali mi je u sećanju ostalo njeno kratko kazivanje o tome da nema roditelje, da je u Budimpešti samo trenutno i da želi da otputuje u Milano, čim sakupi novac za avionsku kartu. Iako je bila vrlo mlada, imala je ponašanje zrele, ponosne osobe.
– Koliko košta karta do Milana? – upitao sam je, trudeći se da to učinim što naivnije, tonom radoznalog turiste. Umesto odgovora, prostrelila me je pogledom, a zatim promenila temu.
Kada smo otvorili vrata kafea “Boni i Klajd”, zapahnuo nas je miris kuvanog vina i veseli, poluglasni žamor, kakav se u inače tihoj Budimpešti može čuti samo u vreme novogodišnjih praznika. Primetio sam da je devojčica prethodno pažljivo osmotrila ambijent kafea čiji je veći deo zastakljen i pogledom okrenut prema ulici. Nijedan deo tog prostora nije bio skriven od pogleda prolaznika. Videvši to, povukla me je u stranu i rekla:
– Moram da vam se izvinim zbog malog nepoverenja koje sam imala kada ste mi spomenuli odlazak na večeru. Znate, ima svakakvih ljudi i svakakvih mesta… Sada vidim da su vam namere bile časne i da ste dobronameran čovek.
– Znači li to da ipak ostaješ? – upitao sam je.
– Pa… Mislim da bih ostala, da se malo ugrejem i eventualno popijem čaj. Posle moram natrag na ulicu, jer je ovo vreme kada verovatno može nešto da se zaradi. Ljudi su veseliji i lepo raspoloženi pred Novu godinu, pa eto, možda se nekome i dopadne moje pevanje… – rekla mi je i pomalo stidljivo pogledala u pravcu mojih prijatelja.
Odgovorio sam joj da imam odličan plan, ali da je uslov da ona ne komentariše ono što ću sada reći. Obećala je.
Otišao sam najpre do šefa našeg nevelikog kafea, a potom i do mojih prijatelja i rekao da mislim da nije red da Novu godinu dočekujemo uz muziku sa radija.
– Ako si mislio da nam ti pevaš, računaj da je već fajront – rekla je moja prijateljica Edit, kojoj su bile vrlo dobro poznate moje glasovne mogućnosti.
Nastupilo je kolektivno olakšanje kada sam im rekao da nemam tu nameru, ali da sam doveo nekoga ko to mnogo bolje radi od svih nas. Upoznao sam ih sa mojom novom poznanicom, koja nije mogla sa sakrije zaprepašćenje zbog moje najave.
– Ali, kako ću… Ja ne znam njihov jezik, ne znam ni kakvu muziku oni vole… – rekla mi je zabrinuto.
Uveravao sam je da ne treba da brine, jer moji prijatelji i ja imamo veoma sličan ukus i da moja zamisao ne podrazumeva celovečernji koncert, već samo nekoliko šansona po njenom izboru. Edit sam potom došapnuo da ovo gostovanje nije besplatno i zamolio je da pri kraju dočeka, diskretno, organizuje među našim prijateljima sakupljanje novca za gošću.
– Molim te, organizuj to tako da konačna suma ne bude manja od cene avionske karte za Milano – rekao sam joj i tutnuo joj u ruku svoj prilog.
– Si šefe! Računaj da je to već završeno. I hvala ti na ovom divnom iznenađenju! – dobacila je i poslala mi poljubac.
Osećao sam da moja temperatura uzima maha i posle jednog ispijenog čaja izvinio sam se prijateljima što moram da ih napustim. Devojčici sam pružio svoju vizit kartu i rekao da mi se slobodno obrati ako joj bilo šta bude potrebno dok je u Budimpešti.
Pocrvenela je i oborila pogled.
– Hvala vam, moj slučajni, nepoznati prijatelju… – rekla je tiho, a kada me je pogledala, spazio sam suze u njenim očima.
– Nijedno prijateljstvo nije slučajno – odgovorio sam. – Kažu da suze za vreme dočeka ne čine dobro, a osim toga, mi ćemo se nekada i negde svakako ponovo videti, zar ne?
– Hoćemo, obećavam! – rekla je i poljubila me u obraz.
*
Od tada do danas, moje staro društvo iz kafea “Boni i Klajd” se osulo. One koji su otišli zamenila su neka nova lica, ali u taj kafe, ko zna zašto, više ne odlazimo na dočeke Nove godine. Međutim, posećujemo ga u drugim prilikama, posebno zimi, jer se tamo i dalje služi najbolje kuvano vino u Pešti.
– Hej, tražio te je neko ovih dana – doviknuo mi je nedavno Andraš, koji u tom kafeu već godinama radi kao konobar.
– Kako to misliš, “neko”? I zašto ovde? – bio sam iznenađen, jer me još niko nikada nije tražio u kafiću u koji tek povremeno navraćam.
– Ne znam, prijatelju. Dolazila je neka žena i pitala za tebe. Znala je samo tvoje ime, a pošto je srpsko, odmah sam znao o kome se radi. Rekao sam joj da retko navraćaš, ali da postoji mogućnost da ćeš biti tu pred Novu godinu, jer su u ovo vreme ljudi malo slobodniji. Posle je dolazila sa nekim pratiocima, a kada je ponovo došla sama, uspeo sam da je slikam telefonom. Evo, pogledaj, možda je poznaješ.
Na fotografiji je bila meni nepoznata žena, lepa i očigledno veoma negovana. Videlo se da u ruci drži neke papire.
– Da li je nešto ostavila za mene? – upitao sam.
Andraš se počešao po čelu, kao da pokušava da se priseti, a onda nešto upitao svog kolegu za barom. Ovaj je iz stola izvadio beli koverat i pružio mi ga.
Nisam tada očekivao ništa prijatno, ili barem ne interesantno, znajući da razni misionari i akviziteri koriste svaku priliku da ubede ljude kako je ono o čemu imate sasvim različite stavove zapravo idealno za vas.
Ali, ovoga puta nije bilo tako. Iz koverta je izvirilo nekoliko ulaznica za koncert. Pisalo je da milanska Skala u Budimpešti organizuje novogodišnji koncert dve svoje vodeće operske zvezde, koji je trebalo da bude održan upravo toga dana. Na priloženom programu nalazila se fotografija sa likom, koji mi je odnekud bio poznat.
– Hej, Andraš, pa to je ona! Neverovatno! – uzviknuo sam konobaru koji ništa nije shvatao. Video sam da nije ni stigao da se usredsredi na moju priču, jer mu je pogled bio usmeren nekud iza mene, prema izlazu.
U tom trenutku neko me je kucnuo po ramenu i rekao:
– Devojčica sa crvenim šalom je ispunila svoje davno obećanje. Sećate li ga se još uvek, dragi moj peštanski prijatelju?
Okrenuo sam se i ugledao one oči, koje su pre petnaest godina na istom ovom mestu bile uplašene i tužne. Sada su zračile srećom, ali su, kao i one davne večeri, bile ispunjene suzama, koje tek što nisu skliznule niz rumene obraze žene čiji se lik nalazio na ulaznicama za koncert.
Zagrlila me je i ne znam koliko je vremena prošlo u našem ćutanju. Verovatno ne više od nekoliko trenutaka, koji su mi se činili dugi kao večnost.
– Da, moja mala poznanica iz Vaci ulice je ispunila obećanje i ponovo došla, ali sada kao zvezda, zar ne? – rekao sam s ponosom, koji nisam skrivao.
Pocrvenela je isto kao i one večeri, što mi je govorilo da je slava nije promenila.
– Ne bih to tako nazvala… Možda sam uspela u poslu koji volim, i to zahvaljujući čoveku pred kojim sada stojim. To je sve po čemu sam, možda, pomalo drugačija. Hvala vam, od srca – rekla je i poljubila me u obraz, kao i one novogodišnje večeri, na rastanku.
Mora da sam u trenutku i sam pocrveneo, a da bih prikrio svoju zbunjenost, pogledao sam na sat. Učinila je to i ona i zaključila da je do početka koncerta ostalo još svega sat vremena.
– Hajdemo, vreme nam izmiče! – rekla je, blago me dodirnuvši i krenula prema automobilu u kojem nas je čekao vozač. Dok smo koračali, primetio sam kako nas neki od prolaznika sa interesovanjem posmatraju. Dva para su se okrenula za nama i bilo je očigledno da su je prepoznali.
Seli smo i automobil je pojurio u pravcu Arene. Kada sam, usput, pogled bacio na sedište pored mog, ugledao sam nešto za šta mi se učinilo da je mali odevni predmet. Raširio sam ga i ugledao šal žarko crvene boje. Bio je pleten rukom i pomalo pohaban.
– Hej, pa ovo je… – izustio sam, ali me je moja saputnica prekinula svojim značajnim pogledom i osmehom koji mi je rekao sve što sam želeo da znam.
Kada je automobil usporio, nekolicina ljudi je sa zanimanjem i osmesima gledala u našem pravcu.
– Nisu jedini, navikla sam – nasmejala se. Oboje smo znali da je to rečenica koju je izgovorila i one ledene večeri, dok je slušala uvrede prolaznika kojima je želela da ulepša prednovogodišnje veče.
U tom trenutku, vozač je otvorio vrata i pred nama se ukazao deo jednog novog sveta, meni gotovo nestvarnog. To je svet u kojem danas srećno živi devojčica sa zaleđenog pločnika peštanske Vaci ulice i ljubomorno čuva svoju najveću dragocenost: stari, crveni šal.

 

OGRADE

Ne sećam se rado prvih božićnih praznika provedenih u Pešti, ali ih i ne zaboravljam. Pamtim ih po vazduhu čija mi je studen ledila dah. To je bila vrsta hladnoće koja mi je, uprkos svojoj snazi, prijala mnogo više od one druge, ljudske.

Ta druga hladnoća, za mene je stigla brzo i bez najave, zatekavši me potpuno nespremnog, bez zaklona. Bile su to godine kada se život u Pešti, bez obzira na godišnje doba, gasio s prvim sumrakom, a tih božićnih dana kao da se nije ni rađao. Strancu, koji sam tada bio, nenaviknutom na dane potpunog, kolektivnog muka, takav Božić je na dar nosio izopštenost i njenu veliku, tešku senku, prepunu oštrica. Zvala se samoća. 

Kasnije sam joj se nadao i pobeđivao je, ne remeteći pri tom navike svojih sugrađana, ali su njihove teške božićne ograde za mene ostale vidljive, uprkos prividu kako je sve drugačije.

NEIZLEČIVI STRAH OD DAROVA

Neko vreme nas boli kada nam uporno zatvaraju vrata i ne žele da primete da postojimo. U svojoj skromnosti patimo, jer verujemo da to čine zato što im nismo dorasli.
A onda, jednoga dana, pred nama počnu da se otvaraju neka druga, veća, lepša i važnija vrata. Tada shvatimo da razlog neotvaranja onih prvih nije bilo to što smo loši, već da ih je zatvarao strah onih unutra od darova koje smo im nosili; uviđamo da ih je mrgodnima činila bojazan od novog, drugačijeg i, možda, boljeg.
Ali, tada nam odjednom više ništa od ovoga ne bude važno. Ona pređašnja vrata u našim očima iznenada postanu mala i neugledna, u poređenju sa onima pred kojima smo željeni i iza kojih nas očekuju. I ne trudimo se da ono prošlo zaboravimo, jer to umesto nas uvek učini život. Mrgodne ostavi u njihovim čaurama, obmotanim strahom, pa im zaborav sam pokuca na vrata. Taj uvek stiže bez suvišnih pitanja i dugog čekanja, otvorili mu ili ne. Iza zaborava ostane samo tišina, kao odgovor na sva prošla i potonja pitanja o lepom i ružnom, o istinitom i lažnom, o dobru i zlu.

МОЛИТВА НАД ШУМАРИЧКИМ КАМЕНОМ

Бака Јела нас је увек посећивала у октобру. Био сам дете и нисам знао зашто нам из Рековца долази баш тада, али смо јој се увек надали с првим октобарским кишама. Тада бих јој, на молбу мојих родитеља, на два дана уступао своју собу и селио се у дневну и то ми није тешко падало. Иако нам није била најближи род, моја сестра и ја смо је волели и радовали се њеним посетама. Била је тиха, увек са благим осмехом, повезана марамом, као и друге жене њене животне доби.

Нама деци у сећању је остала и по поклонима које је доносила, а који су се разликовали од дарова наше остале родбине. Бака Јела нам није доносила ни играчке, ни сокове, нити било шта што се могло купити у радњама. У собу би улазила са обиљем плодова природе, па би наша кућа одмах замирисала на јесење дуње, грожђе и крушке, а кухињске полице красиле мале, жуте и наранџасте бундеве.

У нашим дечјим очима, ненавикнутим на овакав амбијент, био је то велики, несвакидашњи догађај. Месецима бисмо потом живели са тим заносним мирисима и бојама, и у њима видели нешто посебно вредно, што друга градска деца нису имала.

Једног 21. октобра, сестра и ја смо устали раније него обично. На чивилуку нас је већ чекала свечана одећа, коју је наша мајка стрпљиво пеглала претходног дана. Спремали смо се да, са осталим ђацима наше школе, одемо у Шумарице, на „Велики школски час“.

Крај споменика ђацима и професорима стрељаним 1941. године, Крагујевчани су се окупаљали сваког 21. октобра, као што то чине и данас. Шумарице су за нас одувек значиле бол, тугу и сузе, али и пркос, који сам препознавао на лицима својих суграђана, док су пристизали тихо, у колонама.

На једном камену, крај којег смо пролазили, писало је: „Пуцајте, ја и сада држим час!“. Учитељица нам је објаснила да су то биле последње речи професора Крагујевачке гимназије, упућене Немцима. После њих се зачуо дуги рафал, који као да одјекне Шумарицама сваког 21. октобра. Осталих дана га не чују, и дубоку тишину тада ремети једино шуштање лишћа са грана жалосних врба, наднетих над Егдоглијски поток.

Недалеко од камена са професоровом поруком, једна жена је палила свећу и, савијена готово до земље, тихо јецала. Наша учитељица јој је пришла и привила њену главу на своје груди, онако како то чине најближи, у тренуцима велике туге. Сећам се да ми, деца у колони, нисмо тачно знали шта се тада догодило, али нам је било јасно да жена у марами тугује за неким, кога је вероватно изгубила. Нисам чуо шта ју је учитељица упитала, али њен одговор и сада памтим:

„Имала сам два сина. Обојицу су извели из школе и убили их овде, онога дана… – рекла је, на тренутак застала, па наставила. „Била сам школска послужитељка. Неко је тога јутра силно лупао на врата гимназије и ја сам их отворила, не слутећи шта ће се догодити. Да сам само знала куда их воде… да сам знала…“.

Када је подигла главу, препознао сам лице наше баке, Јеле. Шта да урадим? Да ли да изађем из колоне и одем до ње? Шта да јој кажем? Како да је утешим, а да је не повредим? Како би на то гледали моји другови и учитељица? Питања су се низала у мени, а ја сам и даље стајао нем и непомичан. У том тренутку, Шумарицама су се разлегли стихови. „Било је то у једној земљи сељака, на брдовитом Балкану…“. „Велики школски час“ је увек тако почињао. Видео сам када је учитељица заплакала и брзо сакрио поглед, да другови не виде сузе у мојим очима.

Када сам баку Јелу поново потражио погледом, више је није било крај оног камена. Пожурио сам да је пронађем међу стотинама људи, који су промицали у свим правцима, док су многи и даље пристизали, али је нисам нашао.

Кући сам стигао пре ње и одмах испричао мајци шта се догодило. Оборила је поглед и, гледајући кроз прозор, у јесењу кишу, испричала ми све о октобарској крвавој бајци, која је нашој баки одузела најдраже. На крају ме је замолила да ништа о томе не говорим пред баком.

Када је стигла из Шумарица, бака Јела је са мојом мајком разговарала о киши, о смирају природе и јабуци у нашем дворишту, која је те јесени обилато родила. Све је изгледало као и пре, али је све било другачије. Онај дечак је тада изненада одрастао и за њега, од тога дана, више ништа није исто.